Turska, Erdogan i izbori
Redžep Tajip Erdogan je na vlasti više od dve decenije, prvo kao premijer Turske, a od 2014. kao predsednik. Nakon što je 2017. usvojen novi ustav, on je uživao neviđena ovlašćenja koja namerava da zadrži još mnogo godina.
“Sultan” će se na novim izborima suočiti s tri protivnika u prvom krugu predsedničkih izbora 14. maja, a po prvi put se Erdoganova politička budućnost čini neizvesnom otkako je njegova Partija pravde i razvoja (AK) došla na vlast 2003. Njegov glavni protivnik je 74-godišnji Kemal Kiličdaroglu iz stranke levog centra CHP. Druga dva kandidata su Muharem Ince iz Domovinske partije levog centra, koja se odvojila od CHP-a 2020. i desničar Sinan Ogan.
Nedavne ankete pokazuju da nijedan kandidat neće pobediti u prvom krugu: trenutna podrška Kiličdaroglua je 47 odsto, dok je Erdoganova nešto više od 43 odsto. Pošto je Inse podelio glasove levog centra - njegova podrška iznosi sedam odsto - verovatno će uskratiti Kiličdaroglu pobedu u prvom krugu. U zavisnosti od toga da li će njegove pristalice biti uzdržane u drugom krugu, možda će dati Erdoganu solidnu šansu za još jedan mandat.
Turska je od 2018. pretrpela nekoliko fiskalnih kriza, lira je pala, a inflacija je dostigla 80 odsto. Dva razorna zemljotresa su 6. februara ubila oko 50.000 ljudi na istoku zemlje. Ipak, ekonomija je pokazala iznenađujuću otpornost. Istanbul je doživeo impresivan građevinski bum.
U svakom slučaju, Erdoganova suštinska podrška u srcu Anadolije i radničkim četvrtima turskih gradova nije oblikovana ekonomskim razlozima već verskim uverenjima i nacionalističkim osećanjima. Za milione Turaka, on je čovek koji je oživeo status Turske kao regionalne sile. Čak ni spora početna reakcija vlade na ublažavanje posledica zemljotresa nije nanela veliki udarac brojevima AKP: za verske konzervativce, to je bila Alahova volja, a ljudi malo mogu da urade da promene ishod.
Erdogan, takođe, igra na nacionalističku kartu, a SAD su mu nehotice pomogle. Američki ambasador u Ankari Džef Flejk je krajem marta otišao u sedište CHP, gde je imao sastanak s liderom stranke i kandidatom Kemalom Kiličdarogluom. Erdoganov rival je kasnije rekao da je sa Flejkom razgovarao o “pitanjima od zajedničkog interesa između dve zemlje”. Ovo je bio gest Vašingtona i podstakao je Erdogana da formalno prekine sve veze sa Flejkom: ako bude imao smelosti da ga zamoli za sastanak, rekao je Erdogan, vrata će mu biti zalupljena pred licem.
Samo nedelju dana kasnije, Erdogan je s velikom pompom primio ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Poseta je poslala jasan signal turskoj javnosti da Moskva želi da vidi pobedu Erdogana. Njihov sastanak održan je iza zatvorenih vrata, a poverljivi razgovor nije praćen nikakvim saopštenjem za javnost.
Nakon neuspelog pokušaja državnog udara 2016. godine, kada je Putin postao jedan od prvih globalnih lidera koji je došao do Erdogana, tursko-ruski politički i ekonomski odnosi su u stalnom usponu. Rusija je ključni ekonomski partner Turske, a ruski posetioci - očekuje se oko sedam miliona ove godine - su vitalno važan izvor prihoda za tursku turističku industriju.
Istovremeno, antiamerikanizam u Turskoj je na vrhuncu. Turci svih političkih nijansi okrivljuju Bajdenovu administraciju za neskrivenu američku podršku Grčkoj oko spornih ekonomskih zona u Egeju i istočnom Mediteranu. Takođe su ljuti na američku vojnu i logističku podršku Kurdima u Siriji, za koje vlada u Ankari smatra da ih u potpunosti kontroliše PKK, označena teroristička grupa.
Putinov mogući dolazak krajem aprila na inauguraciju nuklearne elektrane “Akuju”, prve u Turskoj izgrađene uz ključni doprinos “Rosatoma”, bila bi blagodat za Erdogana. To bi dodatno oživelo njegov regionalni prestiž i podsetilo turske birače na opipljive prednosti saradnje s Rusijom.
Takođe, na spoljnopolitičkom planu Erdogan će verovatno imati koristi od tekućeg otopljenja u odnosima sa Sirijom i Iranom. Za mnoge Turke, posebno na istoku zemlje, svaki potez koji će verovatno olakšati povratak sirijskih izbeglica u njihovu matičnu zemlju, a ima ih skoro četiri miliona, biće viđen kao dobrodošla vest.
Moskva će početkom maja biti domaćin sastanka ministara inostranih poslova Ankare, Teherana i Damaska, samo nedelju dana pre turskih izbora.
Erdogan je lukav, iskusan političar koji Tursku identifikuje sa sobom. Pobedio je na trinaest anketa širom zemlje i namerava da pobedi na četrnaestom. Možda ima druge karte u rukavu - ako glas ide protiv njega - kako bi se osiguralo da i dalje pobedi. Posle neuspelog državnog udara 2016. godine, prepunio je sudove svojim pristalicama. Čak i njegovi protivnici privatno priznaju da je teško zamisliti njegov uredni odlazak s kormila.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
