Rat još nije završen

Tim sporazumom smatralo se da će se konačno urediti sva sporna pitanja koja inače javno međunarodno i diplomatsko pravo smatra potrebnim da bi se uredili diplomatski odnosi. Tada su sve države pristale da učestvuju u nekoj vrsti istorijskog pomirenja i regulisanjem svih odnosa vezanih za imovinu bivše nam države. Jedno od onih pitanja koja i danas muče pitanje je privatnih prava koja su regulisana aneksom G tog sporazuma. Doslovce, jednostavnim, laičkim i lakonskim jezikom rečeno, to pitanje se uređuje tako da su sve države garanti da će se ta imovina vratiti stvarnim vlasnicima. Tako piše na papiru. Međutim, u praksi ta norma uopšte nije primenjena.

Naftovod

Sporazum o normalizaciji i regulisanju odnosa između SRJ i Hrvatske usvojen je 1995. Ambasador SRJ Milan Simurdić mi je jednom prilikom rekao da je tada od strane Ričarda Holbruka dobio uvjeravanja da će taj sporazum biti primenjen za pola godine. Tih pola godine, evo, traje skoro 30. Mislilo se da će se to pitanje regulisati u nekom upravnom postupku dokazivanjem određenih prava. Pokazalo se da to nije nimalo lak zadatak.

Mora se znati i da je tadašnja složena država imala vrlo multiplicirane odnose u vezi sa zajedničkim ulaganjima u mnoge kapitalne projekte, prevashodno naglasio bih HE "Đerdap", ili ulaganje u atomsku centralu "Krško", Jugoslovenski naftovod.

Ali ono pitanje koje nas najviše sada interesuje jeste "Jadranski naftovod". On je faktički finansiran zajedničkim sredstvima republika. Moja malenkost je u tom momentu radila u Privrednoj banci Sarajevo, tako da znam da je BiH izdvojila trećinu sredstava radi građenja tog naftovoda koji je išao od Omišalja do Krka, pa sve do rafinerije Pančevo. Izbijanjem ratnih dejstava Hrvatska je prekinula tu tzv. "pipu". Promenjen je naziv i ona je prisvojila sva upravljačka prava. Od tada, do danas, ona upravlja ovim naftovodom i baštini pravo da naplaćuje BiH i Srbiji protok nafte.

Otimačina

Ono što javnost najviše intrigira jeste i činjenica nemogućnosti da se primeni norma o vraćanju one imovine koja je građena sredstvima pravnih subjekata tadašnjih društvenih preduzeća u drugim republikama. To pitanje je isključivo na terenu primene prava Hrvatske. Zašto? Zato što sve ostale države to pitanje ne stavljaju uopšte kao sporno i sve zemlje, odnosno sadašnje države bivše SFRJ, jedne drugoj su vraćale te nekretnine ukoliko se to dokaže i sprovede odgovarajući sudski i upravni postupak. Hrvatska država je, pak, krenula jednom drugom logikom. Zauzeto je stanovište da se ne mogu vratiti nekretnine preduzeća pravnih lica, društava iz bivše države, zbog sledećih razloga. Prvi je činjenica da je to bila takozvana društvena svojina i njihovi pravnici i sudovi po stanovištu Ustavnog suda drže da je potrebno dokazati da je ta društvena svojina u odgovarajućem postupku, pošto u Hrvatskoj nema društvene svojine - ukinuta je 1997. godine.

Hrvatska država je još 1951. godine uredbom zabranila bh. i srpskim firmama raspolaganje bilo kakvom imovinom i pravima i ta uredba, čiji je termin bio oročen na godinu dana - i danas važi. U junu 1992. donesena je druga uredba sa zakonskom snagom od godinu dana, kojom je sve ono što je bilo srpsko proglašeno za hrvatsko i na osnovu toga je u zemljišnim knjigama jednim potezom pera, rešenjem sudova i zemljišno-knjižnih ureda ta imovina proglašena za državnu imovinu Hrvatske.

Od tada se ta imovina davala drugim pravnim licima. Ta pravna lica su imovinu zalagala i njome upravljala, tako da u ovom momentu smatram da ni 30 odsto te imovine suštinski više nije u vlasništvu države Hrvatske i njenih organa. Međutim, stvar je postala pravno interesantnija 2018, kada je Hrvatska država donela Zakon o zakupu tih nepokretnosti. To im je omogućilo da izdaju tu imovinu na 30 godina. Jedan od onih koji su to iskoristili je i Petar Ćorluka, vlasnik firme "Violeta", koji je uzeo jedan od srpskih hotela u Makarskoj.

Nojeva glava

Nažalost, Komisija za sukcesiju ne radi. Ne radi, jer su hrvatska država i njihovi članovi te komisije odlučili da se ne sastaju. Problem je stavljen pod zemlju kao "nojeva glava" i s te strane nema nikakvih pomaka da će se išta rešavati. Države ne žele da iskoriste jednu pravnu mogućnost, a to je da počnu arbitražu, koja je inače regulisana Sporazumom o sukcesiji, zaključenim na osnovu "Bečke konvencije o pravu ugovora".

Hrvatska država smatra da je potrebno da se zaključi takozvani "bilateralni sporazum", odnosno ugovor kojim se između tih dotičnih država reguliše to pitanje. Pre nego što je donet Sporazum o sukcesiji, takav sporazum je hrvatska država napravila sa Slovenijom i Makedonijom i na osnovu toga Slovenci su dobili nekretnine. Sa drugim državama Hrvatska nije napravila takav sporazum i izbegava to.

Na našu veliku žalost, takav stav je zauzet i pred sudom u Strazburu, gde je lobiranjem hrvatskog veća u predmetima "Mladost turist" i "Neimar" iz Novog Sada zauzeto stanovište da se ne može izvršiti povraćaj dok se ne regulišu ti odnosi iz bilateralnog Sporazuma, koje iz predmetnih razloga hrvatska država ne želi da zaključi.

Drugo važno pitanje je pitanje svojine. Hrvatski pravnici smatraju da pravo korišćenja nije svojina. Ono što je interesantno jeste da je to pitanje u Hrvatskoj regulisano davno, ali ono što moramo da naglasimo i što država Hrvatska zaboravlja, a to je da su Slovencima isto to priznali. Znači, njima su priznali društvenu svojinu kao privatnu, njihovim preduzećima i društvima su vratili tu imovinu.

Sudska praksa

Treći razlog koji je neverovatno banalan, zašto Hrvatska ne vraća ovu imovinu, jeste stav suda Strazbur koji je apsurdan - oni smatraju da je hrvatska država prišla Savetu Evrope i sudu u Strazburu 1997. Sud je zauzeo stanovište da se s te strane ta prava primenjuju od momenta pristupa i da se ne može njegovo svojstvo tumačiti unatrag. Da bi stvar bila apsurdna, u poznatom slučaju rušenja crkve u selu Konjević Polje, slučaj "Fata Orlović protiv BiH", zauzeto je suprotno stanovište. Sud je stao na stanovište da je to elementarno ljudsko pravo i da s te strane nije bitno vreme potpisa, nego je bitno da se poštuje norma, elementarna norma o pravu na imovinu.

Polazeći od te činjenice podneo sam dve predstavke u kojima je zatraženo da se sudska praksa ujednači. Ona je podnesena prošle godine, a nedavno sam dobio informaciju da je Savet ministara odlučio da ovo pitanje iznese na Veliko veće suda Strazbur. Ako se ovaj problem reši na način koji je pravno jedino moguć, mi ćemo doživeti jedno veliko olakšanje i moći ćemo reći da smo uspeli u našoj nameri da sud Strazbur jednako tretira sve države sa ovih prostora. Na taj način bi se konačno završio rat na ovim prostorima.

Piše: Zoran Ristić, advokat i predsjednik Udruženja "Oduzeta imovina"

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.