Pravda i sudovi
Kada je u februaru 1942. godine, bežeći od japanske vojske koja je zarobila preko 100.000 filipinskih i američkih vojnika, napuštao Filipine, američki general Mekartur izjavio je: “Vratiću se.”
Mekartur je bio penzionisani američki general u svojstvu savetnika filipinske vlade sa zadatkom da stvori i obuči vojsku. Dve godine kasnije, 20. oktobra 1944. godine se vratio i formirao Tokijski tribunal koji je sudio japanskom generalu Jamašiti za masakr američkih vojnika, po komandnoj odgovornosti.
Sudeći tada generalu Jamašiti, jedan od članova veća ovog tribunala izuzeo je svoje mišljenje od osuđujuće presude. Taj svoj gest je obrazložio rečima kako izgleda da samo ratni pobednici sude ratnim gubitnicima.
Analizom sudskih postupaka koji se vode ili su vođeni u državama nastalim razbijanjem Jugoslavije uočavaju se mnogobrojne “zakonitosti”, od kojih za ovu priliku treba ukazati na nekoliko njih.
Prva - Hrvatska i BiH uzastopno produkuju sudske postupke protiv pripadnika oružanih snaga druge zaraćene strane. Druga - Srbija ne pokreće postupke ni po odavno formiranim istražnim predmetima sopstvenog pravosuđa i predmetima iz arhive Komiteta Vlade SRJ za prikupljanje dokaza o teškom kršenju normi međunarodnog humanitarnog prava. I treća - opisi navodnih inkriminacija vrcaju od činjeničnih neistina i pravnih nonsensa.
Kakav se onda zaključak može izvesti? Može se slobodno reći i konstatovati da u Hrvatskoj i BiH ti sudski postupci za ratne zločine u svojoj suštini, ali i po cilju, izlaze iz okvira zamišljene svrhe i prelaze na pravno-politički teren. Oni se u stvari pretvaraju u neoružano sredstvo borbe kojim se rat nastavlja u informacionoj i propagandno-političkoj sferi.
Stvarni motiv
Treba i naglasiti da se pri tome kao osnova za ove postupke uzimaju stvarni događaji istrgnuti iz konteksta uzroka svih uzroka. To je razbijanje Jugoslavije. Na ovaj način se perfidno utiče na emocije ljudi, ali se i laž pretvara u istinu. Dakle, laž je njihova strategija.
Hrvatska je čak u svoju Nacionalnu strategiju odbrane unela obavezu preduzimanja mera radi “Odbrane naučno dokazane istine o Domovinskom ratu”. Hrvatska je navodnim postupkom naučnog saznanja utvrdila istinu o ratu, a svoje pravosuđe je stavila u funkciju odbrane te istine, odnosno laži, a Srbija još ni sve svoje ubijene i poginule nije popisala.
A i kada se kao osnova uzimaju stvarni događaji, niko ne razmišlja o ljudskim postupcima i njihovim sudbinama. Niko ne proniče u svest i htenje ljudi kojima se sudi i koji su žrtve. U razloge njihovih dela. Oni samo konstatuju da li je neko izvršio zločin, ali ne i zašto ga je uradio. Šta je stvarni motiv. Šta je pobuda.
Pored toga, treba naglasiti i da Srbija uopšte nema strategiju suprotstavljanja tim i takvim državnim projektima Hrvatske. Ne samo da nema strategiju suprotstavljanja, već se mnogi nosioci pravosudnih funkcija podastiru takvim težnjama Hrvatske, njenih službenika i eksponenata tako što perfidno odbijaju da sude po optužnicama srpskog Tužilaštva za ratne zločine već pokušavaju da obezbede manevarski prostor Hrvatskoj da zatraži preuzimanje gonjenja, gonjenja koje se zna kako će se završiti.
Lični oportunizam
Eklatantan primer je slučaj zlostavljanja i ubistva u logoru za vojnike JNA Rakitje u Zagrebu 1991. godine, koju optužnicu veće Višeg suda u Beogradu namerno nije htelo da potvrdi, a sada odbija i da sudi u odsustvu, kao i pokušaj opstrukcije suđenja za zločin na Petrovačkoj cesti i u Svodni. Posredi je duh podaničkog mentaliteta i lični oportunizam nosilaca pravosudnih funkcija. I to je zbog toga što nemamo strategiju suprotstavljanja.
Duboka je misao velikoga Solomona da “Pravda drži zemlju i gradove”. Pravda je “izmišljena” da bi sprečavala da se poseže za “sistemom taliona”, za uzimanjem pravde “u svoje ruke”. Mora se prestati sa začaranim krugom osvete jer se samo tako duše preživelih i duhovi mrtvih mogu umiriti. Bez toga, nema mira među ljudima. Ni među narodima. Nema mira već tinjaju žarišta i lako se istorija ponovi. To je suština. Sudske presude su te koje treba da “previju ranu”, da “pruže utehu”. To je vršenje Pravde i ono obezbeđuje mir.
Malodušnost i podanički mentalitet ovdašnjih pravosuđa koje rezultira nevršenjem pravde, predstavlja svojevrsnu luču novih sukoba i stradanja na ovim prostorima i kao takvo gorući društveni problem koji u bliskoj budućnosti moramo rešavati. To od svih nas traže ne samo seni palih i duše preživelih žrtava, već i najbolji interesi naših naroda i čovečanstva u celini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
