POGLEDI Erdogan i Turska

Erdogan je osvojio svoj treći mandat nakon tesne pobede u drugom krugu glasanja, pobedivši izazivača Kemala Kilidždaroglua za četiri procentna poena, osiguravši 52,1 odsto glasova uz odziv od 84 odsto. Erdoganova era će biti nastavljena.

Podvig

Ovo je izvanredan podvig, s obzirom na dugotrajni ekonomski pad Turske, njenu stopu inflacije od 43 odsto u aprilu (pad sa ogromnih 85 odsto u 2022. godini, ali i dalje visok), skori kolaps njene valute, lire i generalni pad vlade u autoritarizam. Situaciju pogoršava kontinuirana kontroverza u vezi sa navodnim sporim odgovorom vlade na dva potresa u februaru u kojima je poginulo više od 50.000 ljudi u jugoistočnoj Turskoj i susednoj Siriji.

Ali u Turskoj i dalje prevladavaju kulturna i religijska pitanja. Nešto više od polovine biračkog tela vidi Erdogana kao mesijansku figuru s nepogrešivim kvalitetima - posebno turski verski konzervativci, koji su se dugo osećali marginalizovano.

Nešto manje od polovine turskog biračkog tela, međutim, vidi Erdogana kao rušitelja demokratije i kemalističkog nasleđa sekularizma. Njegovi kritičari u zemlji i inostranstvu tvrde da je on godinama potkopavao politička prava i institucije do te mere da se Turska teško može nazvati demokratijom. Kilidždaroglu se požalio na “najnepoštenije izbore”. Neki zapadni analitičari negodovali su zbog verovatnog nastavka bliskih odnosa između Ankare i Moskve.

Politika

Erdoganovi kritičari ne shvataju da je njegova mešavina nacionalizma, islamizma i neootomanskih vizija imperijalne veličine bila izuzetno uspešna mešavina. Njegove pristalice ne mare za navodnu eroziju “prava” u zapadnom stilu. I, uprkos nedavnoj slabosti u ekonomiji, Erdogan se smatra pobornikom ekonomske socijalne pravde. Tokom prve decenije njegove vladavine prosečan dohodak Turaka po glavi stanovnika se utrostručio, dok su mehanizmi preraspodele dohotka koje je uvela vlada AKP značili da su manje imućne klase imale nesrazmernu korist od povećanja prihoda.

Njegov ponovni izbor znači da će Erdogan biti turski lider s najdužim stažom otkako je Mustafa Kemal Ataturk osnovao republiku pre jednog veka. Prvi put je došao na vlast kao premijer 2003, a predsednik je postao 2014. Predsedavao je dvema promenama ustava, 2010. godine kada je turska vojska neutralizovana kao čuvar kemalističkog političkog poretka i 2017. kada su predsedništvu dodeljena ogromna dodatna ovlašćenja.

Iskoristio je i neuspeli državni udar u julu 2016. da izvrši temeljnu čistku pravosuđa, državne službe, akademske zajednice i celokupnog bezbednosnog aparata.

U spoljnim poslovima Erdogan je sklon personalizovanju geopolitički ukorenjenih odnosa s drugim liderima. Njegov odnos s Putinom posebno je odigrao ključnu ulogu u tekućem distanciranju Turske od SAD i NATO-a. To je počelo mnogo pre rata u Ukrajini kada je Turska 2017. odlučila da od Moskve kupi protivraketni odbrambeni sistem S-400. Od invazije na Ukrajinu Turska ne samo da je nastavila, već i znatno proširila, poslovne veze sa Rusijom. Erdogan je sve vreme nastojao da Tursku prikaže kao vrednog diplomatskog posrednika između Rusije i Zapada i uspešno je posredovao u ključnom sporazumu za isporuku žita iz Crnog mora između zaraćenih zemalja. On je takođe izazvao saveznike iz NATO-a tako što je odgodio pristupanje Finske Alijansi i potpuno blokirao Švedsku.

Javno mnjenje

Geostrateška nezavisnost, koja se manifestuje u protivljenju Ankare “kolektivnom Zapadu”, prilično je popularna čak i među onim Turcima koji ne odobravaju Erdoganovu društvenu i kulturnu agendu (uglavnom mladi i turski levičari). To ide ruku pod ruku sa željom većine Turaka, koja nadilazi stranačko-političke i lične izbore, da reafirmišu povratak svoje zemlje na globalnu scenu kao moćnog igrača.

Lideri i elite Turske dele nepoverenje turske javnosti prema Americi. Istraživanje iz 2017. pokazalo je da 72 odsto Turaka vidi SAD kao bezbednosnu pretnju njihovoj zemlji. Turci svih političkih nijansi okrivljuju Bajdenovu administraciju za neskrivenu američku podršku Grčkoj u vezi sa spornim ekonomskim zonama na Egeju i istočnom Mediteranu. Takođe su ljuti na američku vojnu i logističku podršku Kurdima u Siriji, za koje vlada u Ankari smatra da su pod kontrolom PKK, označene terorističke grupe.

Zbunjujuće je da uzastopne administracije u Vašingtonu nisu uspele da shvate tektonsku promenu turske spoljne politike i dugoročne strategije koja se dogodila pod Erdoganom. Temeljna promena prioriteta trebalo je da bude evidentna najkasnije 2009, kada je otac turske neoosmanske strategije Ahmet Davutoglu postao ministar spoljnih poslova. Zalagao se za diverzifikaciju geopolitičkih opcija Turske stvaranjem turskih zona uticaja na Balkanu, Kavkazu, u centralnoj Aziji i na Bliskom istoku. Davutoglu je ustvrdio da je Turska imala “ulogu uspostavljanja reda” u tim regijama, sasvim odvojeno od svojih veza sa Zapadom.

Kraj procesa

Erdoganovim reizborom svedočimo kraju procesa koji se može precizno predvideti. Nakon Erdoganove pobede stara kemalistička elita verovatno će pretrpeti trajni gubitak samopouzdanja. Promena unutar turske države i društva, njenog etosa i institucionalne kulture je nepovratna. Sekularističke elite plaćaju cenu pomoći Erdoganu u ključnim ranim godinama njegovog mandata. Turska aktivistička spoljna politika zavela je kemaliste vizijom Turske kao velike sile koja se ponovno oživljava. To je omogućilo Erdoganu da kooptira u projekat mnoge visoke državne službenike, diplomate i generale koji nisu bili naklonjeni ideološkim pretpostavkama njegove paradigme, ali koji su bili spremni i voljni da podrže njene naizgled “realističke” aspekte u geostrateškom smislu.

Ovo je bio Faustov pakt. Zarad statusa Turske kao prvorazredne regionalne sile - ugodne njihovom nacionalističkom senzibilitetu - sekularistička elita bila je spremna da zatvori oči pred činjenicom da je islam uvek bio sveobuhvatni nazivnik projekta. Ali kada je politički uticaj vojske bio slomljen, to je bilo gotovo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.