Lov na vještice

Prisjetimo se samo analogije u slučaju profesora Džona J. Miršajmera sa Univerziteta u Čikagu i Stefana Volta sa Harvarda, koji su bili na udaru kritike zbog svog rada iz 2007. godine.

Ovo je nova afera. Protagonisti daleko manje istaknuti od Miršajmera i Volta, ali zaslužuju pažnju, jer njihov slučaj ilustruje atmosferu ekstremne netolerancije koja je u poslednje vreme sveprisutna na nemačkoj javnoj sceni i zbog implikacija koje ima na budućnost ove velike sile.

Filozof Ričard Dejvid Preht i socijalni psiholog Harald Velcer objavili su prošlog meseca knjigu o nemačkoj medijskoj sceni pod naslovom “Četvrto stanje: kako se stvara mišljenje većine, čak i ako ga nema”. Oni su u ovoj knjizi dijagnostifikovali snažnu medijsku sklonost ka pristrasnosti, pojednostavljenju, moralizaciji i kleveti. Zaključili su da postoji produbljivanje jaza između objavljenog mišljenja i javnog mnjenja - glavni mediji ne žele odstupiti od onoga što definišu i podržavaju kao odobreni narativ, postajući tako samo eho u stvaranju mišljenja.

Sve navedeno teško da je novost za nezombiranu većinu Amerikanaca, ali u Nemačkoj bi takvi subverzivni pojmovi trebalo da pripadaju levom i desnom centru. Ono što knjigu čini posebno neugodnom za njemačku medijsku mašinu je to što su oba autora ljudi liberalne levice s besprekornim mejnstrim akreditivima. Velcer, a posebno Preht, su već dugi niz godina redovni gosti vodećih emisija i zauzimaju istaknuto mjesto na listama bestselera nefikcijske literature. Preht je posebno eruditan, zgodan i duhovit u nastupima uživo. Puno objavljuje, lako piše i dobro zarađuje od svojih radova.

Trend nepromišljenog medijskog jednoumlja postoji već duže vrijeme, kažu Preht i Velcer, ali je dobio zrelu formu s izbijanjem rata u Ukrajini u februaru prošle godine. Četvrta vlast istražuje kako su veliki nemački mediji žestoko i nekritički propagirali stav da Nemačka mora podržati Ukrajinu na svaki mogući način, uključujući neograničenu vojnu pomoć. Vodeće dnevne novine i TV mreže postale su predvidivo moralizirajuće, a ne informativne institucije.

“Alfa-novinari” su redakcije pretvorili u vojne štabove za operacije protiv Moskve. Javnosti koja u stvarnosti ostaje duboko i ravnomerno podeljena, oni svoj osebujan stav o sukobu na Istoku predstavljaju kao prihvaćeno i nepobitno većinsko mišljenje.

Za Prehta i Velcera, sukob u Ukrajini otkrio je “neverovatnu jednoglasnost” u medijskom okruženju i “ogromnu prevlast određenih tvrdokornih pozicija” koje nisu podvrgnute kritičkom ispitivanju. Uzak krug “alfa” efektivno diktira političarima koje odluke da donesu. Oni su “adrenalinski ovisnici” bez jasne predstave o posledicama. Pribegavaju klevetama, moraliziranju, pojednostavljivanju i klevetanju - tehnikama preuzetim sa društvenih mreža - kako bi natjerali donosioce odluka da učine “pravu stvar” i to brzo, bez odgađanja i bez razmišljanja.

Drugi medijski profesionalci ih prate kako ne bi bili marginalizovani.

Neposredno nakon objavljivanja knjige njeni autori su bili izloženi salvi udara u medijskim komentarima. Dugogodišnji ukrajinski ambasador u Nemačkoj, Andrij Melndžk, već je iznio svoju presudu na “Tviteru” pre nego što je knjiga uopšte bila dostupna za kupovinu: “ruke dalje od ovog podlog pamfleta! Ova dva arogantna, samozadovoljna čoveka koja preziru Ukrajince uvek greše u svemu. Samo ignorišite ova dva narcisa, ne kupujte”.

O Melnikovom brbljanju se naširoko izveštavalo, iako Njegova Ekselencija nije sam pročitao knjigu.

Grube uvrede su se kasnije pretvorile u podsmeh i sprdnju, a Preht i Velcer su postali “medijski klovnovi”. Optužbe se ne iznose otvoreno, ali Preht i Velcer su optuženi da su ugrizli ruku koja ih hrani. Posebno Prehta, kao poznatijeg od njih dvojice, često podsećaju da su ga mediji “stvorili”. Međutim, nije nam rečeno zašto su mediji - koji su navodno odgovorni i profesionalni - zanemarili da nanjuše “klauna” od početka ili u bilo kojoj kasnijoj fazi do prije mesec dana. Nepotrebno je dodavati da se nikada ne raspravlja o suštini argumenta.

Ali Preht i Velcer su nažalost u pravu u svojoj analizi. Zbog toga nemački mediji ne mogu i neće istraživati ​​ko je sabotirao “Severni tok”, veliku eskalaciju u američkom neobjavljenom ratu, ne samo Rusiji nego i samoj Nemačkoj. Takva istraga se ne sme sprovoditi, jer ako se nemački politički, ekonomski i civilizacijski interesi posmatraju u realističnom smislu - bez ideoloških žmigavaca zajedničkih vrednosti i ideala” - ispada da Savezna Republika ima prirodniju zajednicu dugoročnih geopolitičkih interesa sa Rusijom nego sa Sjedinjenim Državama.

Osnovna nemačko-ruska kompatibilnost je da su one tradicionalne evropske nacionalne države koje ostvaruju ograničene ciljeve ograničenim sredstvima. Nasuprot tome, čelnici Sjedinjenih Država u obe strane i dalje se slažu s idejom američke izuzetnosti i propozicionom verom ukorenjenom u puritanskom milenarizmu. U geopolitičkom smislu, poput Rusije, ali za razliku od SAD, Nemačka je kontinentalna sila. Takođe, kao i Rusija, ali za razliku od SAD, Nemačka ima ograničene i racionalne strateške i sigurnosne ciljeve. Oni mogu i treba da budu saveznici, kao što je Bizmark znao.

Nemačke elite ne bi trebalo da budu zadovoljne imperijalističkom ideologijom koja njihovu zemlju osuđuje na satelitsku državu na raspolaganju supersile. Ali ta debata je možda sada završena. Dok cevi “Severnog toka” trule, ispunjene slanom vodom na dnu Baltičkog mora, nema povratka za najradniju, najproduktivniju, najinovativniju naciju u Evropi. Njen budući put biće jednako mračan kao što je prvobitno predložen u Morgenthauovom planu za posleratnu Nemačku.

Plan nije sproveden jer su SAD trebale nemačku ekonomiju i regrute tokom hladnog rata. Ali sada kada se fokus pomerio na držanje zapadnoevropskog Rimlanda, Nemačka će se morati vratiti na deindustrijalizovanu beznačajnost koju je zamislio ministar finansija 1944.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.