"Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, i ne moći učiniti ništa da se objasne među sobom i zbliže... biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac..."
(Ivo Andrić)
NEDJELjA, 1. maja 1994.
Bila su dva sata po podne, stajali smo u dvorištu Stare pravoslavne crkve i očekivali protu Krstana Bijeljca. Sve je bilo dogovoreno, trebalo je samo da se sačeka i da se desi nešto lepo.
Vaskrs je, naš sveštenik je jutros obavio službu božju ovde u crkvi, a onda otišao u crkvu svetog Preobraženja na Dolac, malti, dosta daleko, gde je takođe služio. Ta crkva je početkom rata dobro oštećena, nalazila se na prvoj liniji fronta, pa je, nešto od borbi, a najviše od varvarstva, izgledala jadno i napušteno. Neko se od ovdašnjih vlasti setio da popravi crkvu, da se pokaže svetu kako u Sarajevu muslimani pomažu revitalizaciji pravoslavne bogomolje, dok Srbi masovno ruše džamije po BiH.
Bio sam radostan kad sam najzad video kako stari prota lako i hrabro nosi svojih osamdeset godina i žuri glavnom ulicom. Oko mene je skakutala Ena Đukić, šestogodišnja devojčica, kojoj danas treba da budem kum na krštenju.
Ušli smo u crkvu, a u njoj teška, sveta tišina. Bleda svetlost voštanica prosipa se po nama i kao da retušira lepo Enino lice. Opčinjen, nisam mogao odvojiti pogled od nje. Izgledala je sasvim drugačije, a mene je okruživalo nešto što nisam poznavao: nepoznat miris crkvene svetkovine kojoj je sveštenik pridavao odlučnu važnost i trudio se da to prenese i na mene.
Ena je, inače, ljupka devojčica, deluje ozbiljno i svečano, iako je najviše poznajem kao nemirnu i neukrotivu. Odjednom je krotka i smerna, uvlači se u mene i nežno stiska moje ruke koje neprekidno drži kao da je ovaj sveti čin preobražava.
Osećam da moje kumče nekome ovde veruje.
Dok prota poje, buljim u ikonostas, upirem pogled iza carskih dveri, zagledam patinirane ikone i lelujave vrhove voštanica, i sve mi deluje kao izgubljena i zaboravljena lepota. Prenuh se. "Kaži, kume, odričem se", govori mi prota i nastavlja svoje pojanje.
Trudio sam se, kako sam znao i umeo, da ovu svetkovinu doživim sa punim dostojanstvom. Uspevam da se usredsredim, da uhvatim ritam sveštenikovog kretanja, koračao sam za njim, držeći Enu, kao da idem u neki drugi, nepoznat svet.
"Odričem se", ni sam ne znam koliko sam puta ponovio.
Sedeli smo u stanu Đukićevih i proslavljali. Okupila se Enina rodbina, samo sa majčine strane. Svi izgledaju lepi i zadovoljni. Milost božja je bila sa njima, da li je bila i sa mnom?
Četvrtak, 5. maja 1994.
Dok sam silazio niz Džidžikovac, idući u susret dr Leli Vasić - Grujić i proti Krstanu Bjeljcu sa kojima treba da transporterom UNPROFOR-a idem na aerodrom, na ničiju zemlju, prostor između dva zakrvavljena sveta, pritiskala me Andrićeva misao:
"Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici između dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, i ne moći učiniti ništa da se objasne među sobom i zbliže, voleti i mrzeti jedan i drugi, kolebati se i povoditi celog veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko: živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme."
Mučninu od razmišljanja nisu mogli odagnati ozbiljna lica mojih saputnika. Od čitavog razgovora u transporteru, gde su sedela i dva, do zuba naoružana, mlada kanadska vojnika, beležim da je Lela savidljivom brižnošću, sigurno pritisnuta bremenom teškog iskustva, samo rekla: "Annus herribilis - užasna godina". Osamdesetogodišnji prota procedio je da je starost najpogubnije ljudsko doba, jer ne možeš da se braniš, a nemaš vremena da nešto menjaš.
Razgovor sa Momirom Jungićem i Branom Krstićem, koji su došli sa Pala, predstavljali srpsku vlast i novu srpsku državu, bio je kratak, neusiljen ali zvaničan. Sve smo se dogovorili, no nisam bio uveren da su ova dva čoveka, i sami jedno vreme stanovnici opkoljenog grada, razumevali, ili dovoljno marili za to, da su razgovarali sa ljudima koji su "kod dva zavičaja bez ijednoga", kod kuće, a stranci. Nepoverenjem se ne grade mostovi među ljudima, a živeli smo na dve strane i to je bilo dovoljno da se ne zna šta ko oseća.
Nisam imao dilemu da li Momir Jungić predstavlja ili ne značajnu, uticajnu političku ličnost na Palama. I kad je želeo najbolje, i kad nije žalio napor do krajnjih ljudskih mogućnosti da pomogne, rezultati naše saradnje nisu bili ni približni uloženom trudu. To je bio neoboriv dokaz da on ni o čemu nije mogao da odlučuje. Njegovi naredbodavci su imali žalosno nerazumljiv odnos prema najnesrećnijem delu svog naroda, koji se igrom sudbine, neorganizovan, delom i zbog ranije izgrađene svesti, bez jasno profilisanih nacionalnih programa i institucija, našao na neželjenom mestu, najblaže rečeno između dve vatre, između uperenih cevi.
Za nešto više od godinu dana razgovarao sam sa više od pet hiljada Srba u ovom delu grada, na mom ramenu stotine njih nisu mogli zaustaviti suze, a ne čine to ozbiljni, stariji ljudi od besa. Svi su hteli samo jedno: da odu od ove bede, od straha, od neprimerene surovosti, od dvostruke ugroženosti, i svi su najavljivali nemoguće, samo da se osvete, nije važno koliko će čekati.
(Nastaviće se)
