Rane na duši najteže zarastaju i oni koji to znaju, guraju ljude sve dublje u beznađe. U neprospavanim hladnim noćima čovjek pokušava čitanjem da pobjegne od stvarnosti i sve više saznaje da danas manje vjeruje nego juče. Razlika među ljudima bdije i u gluvo doba, koju iskucavaju časovnici četiri religije. Nekad je vidljiva i podmukla, uvijek slična mržnji, piše Ivo Andrić
Utorak, 2. februara 1993.
Već pet dana u južnom delu grada sve gori i sve se ruši. Smrtonosna kanonada polako se primicala prema nama. S Vemićeve terase, zaklonjeni iza stuba, danas lepo vidimo kako kroz dim i prašinu pršte raskomadani krovovi i malter s Medicinskog fakulteta, Očne klinike, Transfuzije, ni sto metara daleko od nas i dole od pravoslavnog groblja i kapele vidovdanskih junaka. Kako li se sada zove, još ne znam.
Sišli smo do našeg stana na trećem spratu, u stubištu prestravljeni ljudi, Franjo Lastavec izneo tranzistor; slušam kroz grmljavinu stravične vesti i zloslutne pretnje. Mržnja koja dopire iz etera prostire se i stubištem, neki kunu, neki psuju.
Ranjavaju nam dušu kao da ne znaju da rane na duši najteže zarastaju. Ili to dobro znaju i time nas definitivno guraju u beznađe i ruše sve mostove koji nas, kako-tako, povezuju.
Ušao sam u stan i osetih usamljenost. Prizivam i naslućujem sagovornika. Mihajlo Vemić nije sa ruba svakodnevnog života. On je od retkih znatiželjnika koje sam sreo u ratu koji u sebi nije ubio izvornu radost čitanja. Znam da, čitajući, beži od stvarnosti. On je nepopravljivi zaljubljenik u svoj rodni grad, u prvu svetlost koju je video, u prvi čarobni zvuk koji je čuo. Primeti se na njemu kako je zatečen svim što čuje, primete se njegova bolna saznanja da ljudi koje je voleo nisu više oni ljudi. Ali toliko je ukotvljen u ovaj prostor da prašta i ono što ne razume.
Od pre šest meseci, kada je njegova supruga sa decom napustila Sarajevo, priznao to ili ne, on je sam i usamljen. Već se odomaćio u našoj porodici, opusti se, dâ oduška svom gnevu, pa kaže i ono što bi još uvek prećutao.
Jedno dete mu je u Engleskoj, drugo u Nemačkoj, supruga u Beogradu, a on ovde. I to je rat.
A on još uvek ne želi da napusti Sarajevo. Svaki potpisani sporazum između zaraćenih strana, svaka najava međunarodne konferencije o mogućem političkom rešenju kod Vemića otvara nove vidike i, pre svega, nadu da će se njegova supruga uskoro vratiti u Sarajevo.
Danas manje veruje nego juče.
Ponovo je čitao Selimovićevu "Tvrđavu" i na roza papiru, lepim tehničkim slovima, ispisao: "Usamljenost rađa misao, misao nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu."
Sreda, 3. februara 1993.
Nesanica je pogana bolest usamljenih. Noćima, sedmicama, mesecima prizivam zdrav i čvrst san. Neizmerno su duge, tužne i ubistvene sarajevske mračne noći.
"Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle pola noći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava dva sata posle ponoći. Malo za njim iskucava promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati; avetinjskih turskih sati po čudnom računanju dalekih i tuđih krajeva sveta. Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali Bog jedini zna koliko je sada sati kod njih... Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli sve pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljiva i stvarna, nekada nevidljiva i podmukla, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna s njom" (Ivo Andrić).
Čitam ovaj tekst, jutros rano, svojoj supruzi koja zna da sam proveo još jednu neprospavanu noć. Njen komentar je kratak: taj čovek je znao sve, a mi, čitajući ga, nismo naučili ništa.
Pošla je da pozove Mišu Vemića na jutarnju kafu. Januarska studen još je u njemu. Vemić je ozbiljno bolestan, izdaje ga srce, ima tešku upalu pluća. Trebalo bi da leži u bolnici, ali ne sme, useliće mu se odmah u stan. Ulazi moja supruga s novinama u rukama, stare neke novine neko zakačio na naša vrata. Možda će, kad se zapale, moći da prokuva voda.
Ovde nema ništa slučajno, pa ni ostavljanje starih novina. Pregledam novine, kivno i s pretnjom pišu o proganjanju Muslimana u Trebinju, o proterivanju, maltretiranju, o genocidu i etničkom čišćenju. Pišu, takođe, kako "ugledni Srbi u Sarajevu" na sve to ćute, a trebalo bi da dignu svoj glas i izraze svoj gnev, nabrajaju šest imena među kojima i moje. Tekst je potpisao Alija Resulović, nekad propali sportski novinar kojem su zabranili, zbog nekih nečasnih radnji, da piše i objavljuje. Sada je došlo njegovo vreme, sada je on sudija i izvršitelj.
"I treba da ćutiš", po podne mi govori moja sestra. "Poznajem ga, tog Aliju. Oprosti što tako moram da kažem: kad dotakneš govno, jače smrdi."
Petak, 12. februara 1993.
Bože, koliko smo bedni! U garsonjeri ispod našeg stana, tiho, kako je i živeo, umro je stari Šehović. Njegova ćerka, koja stanuje nekoliko stotina metara daleko, večeras nije išla kući. Kasno je, policijski čas odavno je počeo, i mlada žena se sigurno nije prijatno osećala uz mrtvog čoveka. Pokucala je na naša vrata i zamolila moju suprugu, kao lekara, da siđe i konstatuje smrt. Otišla je i ubrzo se vratila, uzela nešto kafe što je bilo popržene u kući, i rekla da će sa Mirelom Barbalić presedeti u Šehovićevoj garsonjeri. Od prizemlja do četvrtog sprata nisu mogle skuvati kafu. Tek kod Gorana Đapića, čija supruga radi kao prevodilac u UNPROFOR-u, na specijalnim svećama skuvale su kafu i spasile običaj.
Danas smo podigli prvi paket koji smo dobili u ovom ratu. poslalo nam naše dete, izbeglica. "Dao bih sve, a ništa nemam..."
(Nastaviće se)
