Rogatičani Vojka i Ristivoje Razdoljac proslavili 50. godišnjicu braka: Od đačke ljubavi do zlatnog pira

Sreten Mitrović
Rogatičani Vojka i Ristivoje Razdoljac proslavili 50. godišnjicu braka: Od đačke ljubavi do zlatnog pira

ROGATICA - Iako sam, ne da se pod stare dane hvalim, u mlado doba imao više drugih zgodnih djevojaka, držeći se one narodne “beri zelje oko sebe”, ja sam za moju životnu saputnicu izabrao djevojku iz moga sela, počeo je svoju priču uz 50. godišnjicu braka Ristivoje Razdoljac (76) iz zaseoka Razdolje sela Blažijevići kod Borika.

- Imala sam i ja zgodnih momaka, ali sudbina je htjela da svoje porodično gnijezdo svijem sa komšijom koga sam skoro svakodnevno susretala od malih nogu. Istina, bio je on malo stariji od mene, ali to nije smetalo da se među nama rasplamsa ljubav koju smo krunisali brakom u kome smo dobili troje djece - tri sina, tri zlatne jabuke - dodaje Ristivojeva ljepša polovina Vojka. Na inicijativu sinova, snaha, unučadi i najbliže rodbine, Ristivoje i Vojka su ovih dana, uz oprez od virusa korona, na skroman način obilježili zlatni pir - 50 godina braka.

- Pošto smo takoreći odrasli u istom selu često smo se viđali. Zajedno smo čuvali stoku, išli u istu osnovnu školu, pa čak i igrali neke dječije igre. Posebno je to došlo do izražaja kada je u moje Razdolje, udajom za Budimira Tošića, došla Vojkina starija sestra Gora. Njoj je Vojka često dolazila i naša viđenja su postala skoro svakodnevna. Budile su se emocije i obostrane simpatije - kazuje Ristivoje uz napomenu da su tome išle u prilog i opaske njegovih roditelja da je Vojka dobra djevojka i iz domaćinske kuće. To je u to vrijeme bio jak adut kod izbora bračnog druga.

Problem je bio, sjeća se Ristivoje, njena mladost i ljepota na jednoj strani i njegova vojska na drugoj strani.

- Godinu i po dana odsustvovanja bila je “opasnost” da njoj “ispadne” neka druga prilika i da se sruše moji snovi - u šali kazuje Ristivoje.

Ipak to se nije desilo. Iz vojske je došao u avgustu 1969. a već krajem januara 1970. Vojka je kao biljegu uzela njegov prsten.

- To je bilo dovoljno da ubrzo sakupim desetak mojih Razdoljaca i najbližih komšija i u prvi sumrak, bez uobičajene prosidbe i drugih ceremonija, otišli smo po Vojku. Sve je išlo po našem dogovoru i po povratku kući angažovan je čajo. Povećan je broj svatova i zakazana svadba. Došli su i muzičari. Sijelilo se sutra do podne - upotpunjava priču Ristivoje.

Vojka, koja je u godini udaje tek bila zakoračila u 21. godinu, ubrzo je rodila svog prvenca - sina Mišu. Drugi sin Miroslav došao je 1972. a  mezimac Dragoslav 1977. godine.

- Oni su zacementirali naš brak - tvrdi Ristivoje, koji se kao mladić, kako reče, uglavnom bavio seljačkim poslovima. S vremena na vrijeme sa volujskom zapregom vozio bi građu za potrebe ŠG “Sjemeć”, kratko je radio u klaonici rogatičkog “Agrokombinata”, a potom prešao u PD “Borike”, u tada čuvanu ergelu konja bosansko-brdske i arapske pasmine. I dok je Ristivoje danonoćno bdio nad ljepotanima u ergeli “Borike”, njegova Vojka nosila je breme majke, čuvara kuće i cijele porodice Razdoljac.

- Sve se moglo u ljubavi i razumijevanju sa mojim Ristivojem. To je po mom sudu i ključ za dugovječan brak - kazuje Vojka.

Sa tim “receptom” za dug i skladan brak slaže se i Ristivoje.

- Tome obavezno treba dodati i dozu tolerancije i popustljivosti jednog od bračnih drugova. U našem slučaju najčešće sam to bio ja, po onoj “pametniji popušta” - uz smijeh dodaje Ristivoje koji svoje penzionerske dane provodi u brizi o tri krave i četrdesetak ovaca.

Rad na nekih osamdesetak dunuma zemlje prepustio je sinovima Miši i Dragoslavu, koji žive Rogatici.

- Složno, zajednički stvorili smo uslove, pa neka mlađi rade - kaže Radivoje. Vojka, opet, obavlja poslove domaćice dok iz Rogatice ne dođu snahe. A onda je ona u povlašćenom položaju. Brine o četvoro unučadi, koja uz baku mogu raditi sve i svašta.

Konji velika ljubav

Ristivoje je godinama brinuo o elitnim konjima arapske pasmine na Staroj Borici koje je hranio, timario i njegovao i u neku ruku bio glavni džokej jašući najbolja grla.

- Bili su to najdraži dani i godine mog radnog vijeka. Sa ljepotanima kakvi su bili Siglav, Gazal, Lenkoran i drugi bilo je milina raditi. Sa njima sam se družio punih nezaboravnih 26 godina, sve do mog penzionisanja 1999. godine. Nažalost, sada više nema ni ergele ni mojih ljubimaca. To nikako ne mogu prežaliti i zbog toga nerado idem na Borike - kazuje Ristivoje.

© AD "Glas Srpske" Banja Luka, 2018., ISSN 2303-7385, Sva prava pridržana