Зоран Пауновић за “Глас Српске”: Скривене нити између музике и књижевности

Миланка Митрић
Зоран Пауновић за “Глас Српске”: Скривене нити између музике и књижевности

Повода за разговор са професором, преводиоцем и писцем Зораном Пауновићем је много, а један од њих је и објављивање његове нове књиге есеја “Доба хероја”, која је недавно објављена у издању “Геопоетике”. Овом приликом, разговарали смо и о другим књижевним темама.

* ГЛАС: Ваша нова књига “Доба хероја” јесте књига есеја о вези рокенрола и књижевности. На који начин сте правили повезнице одређених музичара са књижевницима?

ПАУНОВИЋ: Те се везе једноставно наметну; када читамо књижевна дела или када слушамо музику, схватимо понекад да је нешто с нечим повезано и онда почнемо да истражујемо ту везу и најчешће се изненадимо колико је она сложенија и значајнија но што нам се чинило у први мах. Према томе, кад је реч о откривању на први поглед невидљивих нити повезаности, на почетку је увек интуиција - логика наступа нешто касније. Без обзира на то да ли сам писао о везама Морисона са Блејком, Дилана са Џојсом, или Коена са Библијом, увек сам настојао да укажем на скривене вредности такозване рок поезије, па и читаве рок културе.   

* ГЛАС: Преводили сте многа дјела са енглеског језика на српски језик. Шта је, по Вама, оно што недостаје нашем преводилачком књижевном опусу?

ПАУНОВИЋ: Дела Вирџиније Вулф, на пример, као да још чекају да на прави начин буду представљена у српским преводима. Она јесу превођена, али нажалост, најчешће на начин који читаоцима није могао да дочара величину и особеност уметничког опуса ове списатељице. Сматрам, такође, да би добро било обратити пажњу и на неке друге класике, тако што бисмо новим преводима оживели дела која су код нас преведена пре више деценија, рецимо романе Чарлса Дикенса, или Вилијама Текерија, да споменем само двојицу великих викторијанских писаца. У времену које има све мање слуха и смисла за поезију, вредело би преводима подсетити на монументални опус Вилијама Батлера Јејтса, или на јединствени поетски глас Емили Дикинсон. 

* ГЛАС: Која су, по Вашем мишљењу, најзначајнија дјела свјетске књижевности или дјела која су највише утицала на Вас?

ПАУНОВИЋ: Ако покушам да дам одговор који би обухватио оба питања, дакле да наведем дела која спадају у врхунце светске књижевности, а која су највише утицала на мене (јер, утицала су на мене и нека дела која можда и нису врхунска литература), на том списку нашли би се романи Иве Андрића, “Дервиш и смрт” Меше Селимовића, “Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова, “Уликс” Џејмса Џојса, “Бледа ватра” Владимира Набокова, поезија Владимира Мајаковског и Милоша Црњанског. Има тога још доста, и свакако ће ми бити жао што сам нека дела пропустио да споменем, али нека остане на овоме.

* ГЛАС: Шта је проблем код читалачке публике у данашње вријеме? Постоји ли, и опстаје ли култура читања или се све базира на пуком конзумеризму?

ПАУНОВИЋ: Бојим се да на ово питање не могу да дам нарочито оптимистичан одговор. Чињеница је да се чита све мање, и да су у првом плану најчешће дела невелике или сумњиве вредности, која се лако читају и још лакше заборављају. То што се практично безвредна дела нападном рекламом намећу читаоцима није највеће зло: много је горе то што се таква дела лажно представљају као књижевност. А то драстично и дугорочно утиче на пад критеријума и срозавање укуса. У потрошачком друштву, и књига је сведена на потрошну робу: у неким хуманијим историјским епохама, она је била много више од тога. Успемо ли, сви који се на различите начине бавимо књижевношћу, да књизи вратимо макар део њеног некадашњег значаја, свет можда неће постати бољи, али ће засигурно бити подношљивији.  

Умјесто биографије

Зоран Пауновић, преводилац, есејиста и професор енглеске књижевности, аутор је бројних чланака и огледа из области енглеске, америчке и ирске књижевности и популарне културе. Написао је студију о Владимиру Набокову “Гутачи бледе ватре”, књигу есеја из англоамеричке књижевности “Историја, фикција, мит” о Џ. Г. Бајрону, Р. Л. Стивенсону и Џиму Морисону. Промишљено и једноставно, са чврстом аргументацијом и научном подлогом, Пауновић је приказао много различитих аспеката модерне и постмодерне књижевности на енглеском језику. Први је превео Џојсовог “Уликса” на српски, али и дјела Џозефа Конрада, Џулијана Барнса, Пети Смит, Боба Дилана и других. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана