Урош Чворо, професор теорије умјетности у Сиднеју: Компликована времена производе врхунску умјетност

Миланка Митрић
Урош Чворо, професор теорије умјетности у Сиднеју: Компликована времена производе врхунску умјетност

Једна од кључних намјера моје књиге “Естетика транзиције” је била да поставим умјетничке праксе са простора не само БиХ, него и читаве Југославије, на глобални ниво и прикажем да могу стати раме уз раме са праксама из било ког контекста. Са те квалитативне стране стање је одлично.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” професор теорије умјетности на Универзитету  умјетности и дизајна у Сиднеју, Урош Чворо, који је недавно био гост Академије умјетности Универзитета у Бањалуци.

ГЛАС: Након предавања која сте у Бањалуци одржали за студенте, какве сте утиске понијели са собом? Да ли је остварена намјера самих предавања у интеракцији са студентима?

ЧВОРО: Идеја предавања је била да студентима у Бањалуци представим предмет “Умјетност 21. вијека”, који већ неко вријеме радим у Сиднеју. То је критички пресјек кључних пракси и тематика умјетности након 2000. године. За студенте је то упознавање са новим радовима и темама - или можда посматрање њима већ познатих радова из неке друге перспективе. За мене, то је управо та интеракција са студентима, као и прилика да држим предавања на матерњем језику. Нека врста самопревођења и новог упознавања са материјалом. Моји утисци су одлични! Сјајна позитивна енергија, озбиљно критичко размишљање. Група младих и веома талентованих људи са великим потенцијалом.

ГЛАС: Како видите садашње стање умјетности у БиХ?

ЧВОРО: Ако посматрамо то питање кроз однос државе или друштва према умјетничким праксама, овдје је стање слично као и свуда: умјетност је маргинализована, не улаже се претјерано, не схвата се озбиљно. Доведена је у позицију да се посматра или као уточиште испразног снобизма, академског елитизма, или као украс који парадирају моћни и богати да покажу свој културни капитал. Треба нагласити да је стање слично у већини културних сфера и да је, у ствари, симптом наше неолибералне стварности, гдје се вриједност нечега, прије свега, посматра кроз материјалну добит. Такво вријеме и отвара могућности дејствовања и радикалних идеја. Компликована (да не кажем лоша) времена производе врхунску умјетност.

ГЛАС: Шта нам је идеал умјетничке љепоте данас и у чему је проблем?

ЧВОРО: Постоји раскорак између онога што се очекује од умјетности и оног што данашње умјетничке праксе, у ствари, нуде. Ако очекујемо естетску љепоту, мислим да ћемо бити горко разочарани. Ако смо спремни да приступимо умјетности не као нечему што ће потврдити оно што већ знамо (шта је лијепо, шта је ружно), него као начин да испитамо шта уопште мислимо када причамо о љепоти, онда ћемо нешто и пронаћи.

Умјетност је начин промишљања, испитивање на који начин ми видимо и доживљавамо ствари, који је хоризонт онога о чему смо кадри мислити. Другим ријечима, на шта мислимо када кажемо да је нешто лијепо?

ГЛАС: У чему се изражавају бољке овдашњих простора и овог времена? Сматрате ли да се враћамо уназад или да се никад нисмо ни трудили да идемо напријед, осврћући се на оне прије нас?

ЧВОРО: Неке бољке наших простора су универзалне. Конкретно то питање враћања уназад. Једна од карактеристика времена у којем живимо је немогућност да се неко сутра уопште замисли. Нема утопијске идеје, нема замишљања “будућности”, како се то некада давно звало. Глобални неолиберализам је прихваћен као економски, политички и социјални оквир у ком постојимо. Код нас је та идеологија изражена кроз наратив транзиције у ЕУ демократију и слободно тржиште. А видимо шта се дешава у тој ЕУ: од парчања, преко неједнакости, до расизма, фашизма и национализма.

ГЛАС: Прикрива ли се идеологија у књижевности или било којој другој сфери дјеловања?

ЧВОРО: Идеологија се нигдје не прикрива. Ми данас врло добро знамо шта раде моћни и богати и како функционишу апарати који нас контролишу. Афера “Панама паперс” нам је показала ниво систематске финансијске корупције, укључујући и многе политичаре и јавне личности. Трамп не само да не крије своје прљаве тајне, него их користи за убирање поена.

То ствара “буку” у јавној сфери, гдје је веома тешко имати критичку перспективу у односу на доминантне идеологије. И сматрам да је задатак умјетности (и културе уопште) да нам помогне: нудећи не одговоре, него другачија питања.

ГЛАС: Ако се осврнемо на располућеност садржаја који се нуде, сматрате ли да постојање шунда и кича нужно може да повриједи квалитет (који несумњиво постоји)?

ЧВОРО: Кич култура постоји довољно дуго и довољно је распрострањена да можемо рећи да никако не шкоди квалитету. Они не само да коегзистирају, него се кич може користити као платформа за креирање сјајних радова. На крају крајева, живимо у времену када разлике између озбиљне и популарне културе не значе исто што су значиле прије 50 година. Начин на који се људи сусрећу са културом је другачији.

Увијек приступам дискурсу кича са мало опреза јер се ту често крије елитизам или чак културни расизам - све се те ствари могу примијетити и у дебатама о турбо-фолку као синониму кича на нашим просторима. Сам тај појам кича настаје у моменту када се рађа популарна култура, као нека врста одбацивања свега популарног као плитког и лошег.

ГЛАС: У вртлогу нестабилности и неодрживости било чега (па ни умјетности) како се приближити апсолутној умјетничкој слободи? Гдје је слобода критичког гледања стварности кроз умјетност?

ЧВОРО: Први корак је питати се “слобода од чега”? Одговор на то питање биће различит за свакога од нас, и самим тим ће условити оно што мислимо да треба да чинимо. Што се тиче умјетности, мислим да морамо бити свјесни наших очекивања - шта ми, у ствари, мислимо да ће нам умјетност понудити? Ту, наравно, не мислим на романтичне идеје о универзалној слободи, него на умјетност као другачији начин посматрања, промишљања и осјећања свијета око нас.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана