Удружење књижевника Републике Српске
Прве слабости држава је показала према писцима. A и како не би када су државу стварали писци који су народ водили преко непостојећег моста, од романијског Тибета, до Санског Моста који је пао прије него што је мајка пјесника Боре Капетановића у селу Подлуг упитала писца ових редова: "Шта ће бити са нама...?"
Удружење књижевника Српске је настало у рату 1993. године, на Јахорини (гдје су се крили они који су стварали државу у облацима, преко туђих гробова и крви). Узалуд је непокретни Мирослав Топаловић говорио да се горе крије Aли-баба и четрдесет разбојника, да њих више интересује профит од националног интереса. Народ то није могао да чује. Зашто? Зато што су му зауставили дисање, дали оружје у руке и показали црну тачку рата...
Како је настало? Све је било темпирано од стране државног врха, преко Неђе Шиповца и Недељка Бабића. Они су, послије књижевне вечери на Палама, на којој се није чула муха колико је публика била усредсријеђена на ријечи писаца учесника, предложили да предсједник буде Никола Кољевић, Никола Вуколић потпредсједник, а Ранко Поповић секретар.
Како је опстојало, када се већ родило. Понекад, када заплаче, отпјевали су му успаванку, али као груба мајка, која га лажно утјеши и окрене се на другу страну, јер је савлада сан. Дијете је плакало, цвиљело, а нека су чак и умирала (Бранко Чучак, Ђуро Дамјановић и Радослав Самарџија).
Ништа зато. Требало је добити рат, а изгубити праве људе. Прече је било да се рађају државна предузећа за шверц са непријатељима ("Центреџ", "Селект импеџ", и друга под контролом државног врха), него да се писцима примакну главе. Могли су се погледати "очи у очи", па ето белаја. Воли Радован Јоју Тинтора него Удружење књижевника. Да није тако, савјетник би му било удружење, а не "молер".
Никола Кољевић, онакав какав је био - није се сналазио. Имао је научни дигнитет, па чак и државнички, али ратно-профитерски – није. Већ се почео колебати и трпјети потресе у себи, али – коме то рећи?
Послије Николе Кољевића за предсједника долази Владимир Настић, суштинска добричина, али неће се љутити – изломљен ратним компромисима, а највише оним које је циљано према њему упућивао Војо Максимовић. Тако човјек каже, али није имао моралну опстојаност да томе да јавне димензије. Нагутао се страха у комунизму и са Радовановом и Војином додатном дозом – замукао. Откочи га понекад покоја чашица, али – касно. Његов секретар Бабић је био као Епиметеј, Прометејев брат, човјек који касно схвата (а можда никада). Обојица били јалови за сваки вид социјалне акције.
Циркуси организовања и вођења скупштина су невиђени и нечувени у историји Удружења књижевника. Ту се јасно остварује пророчанство Иве Aндрића: "Биће више оних који ће написати, него прочитати књигу." Таква је била Скупштина у Зворнику (у Основној школи "Свети Сава"), у Бањој Луци (Педагошка академија и посљедња у Угоститељској школи).
По систему тајног гласања, изабран је Зоран Костић за предсједника. Преузимајући улогу предсједника обећао је сазвати сједницу Управе Удружења за седам дана, али је није сазвао ни за четири године. Треба признати да је премјестио сједиште у Бању Луку (уз моју маленкост), покренуо часопис "Залог", појавио се на више мјеста, као предсједник Удружења или жирија. Сједницу Предсједништва није никада сазвао. Умјесто да припреми ревизију чланства, рад Удружења књижевника је свео на мртву тачку, по принципу: Удружење – то сам ја!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
