Слађана Зрнић, Миљка Брђанин, Николина Фригановић и Борис Шавија: Свака улога један нови живот

Миланка Митрић
Слађана Зрнић, Миљка Брђанин, Николина Фригановић и Борис Шавија: Свака улога један нови живот

Била је то представа “Едмунд Кин” и ми смо као класа статирали заједно са Миодрагом Кривокапићем и Недом Арнерић и та премијера је била 22. децембра 1998. године. Тада смо уписали академију. Може се рећи да смо као класа баш стасали на тој сцени од самог почетка. У наредних двадесет година као генерација смо допринијели нашој позоришној бањалучкој сцени.

Рекла је ово за “Глас Српске” глумица Слађана Зрнић која је заједно са колегама обиљежила двадесет година рада у Народном позоришту Републике Српске. Четворо глумаца, Слађана Зрнић, Николина Фригановић, Борис Шавија и Миљка Брђанин, прије двије деценије у Бањалуци су започели свој глумачки пут.

ГЛАС: Каква сјећања имате на играње прве представе и на те почетке?

ШАВИЈА: Ми смо академију уписали као прва генерација 1998. године. Већ на првој години смо имали ту срећу или несрећу - није уобичајена пракса да студенти глуме са првих година академије учествују у било каквим професионалним пројектима. Пошто је овдје био дефицит са младим глумцима, ми смо добили прилику да играмо у представи “Едмунд Кин”, као статисти са задатком. Били смо трупа коју је предводио Миодраг Кривокапић, који је у том тренутку играо Едмунда Кина. Ми смо изводили неке акробације, нешто што смо ми у том тренутку знали и могли. Тако смо почели и имали смо лијеп пут, развојни, што се тиче наших улога које су почеле као статисти са задатком, да бисмо на крају потпуно преузели репертоар, заједно са нашим старијим колегама.

БРЂАНИН: Имали смо срећу. Ми смо се сви пронашли да волимо позориште и да се трудимо и да научимо нешто ново и да напредујемо. Десило се од нас девет, пет је било запослено већ у Дјечијем позоришту, а нас четворо који смо неки дан обиљежили двадесет година како смо први пут стали на сцену професионалног позоришта. Мени је увијек сјећање на прве пробе наше поштовање које смо имали према тој сцени и према свим тим људима. Стварно је била велика част, јер смо тад играли са Миодрагом Кривокапићем и Недом Арнерић. То је велика ствар, кад први пут дођете негдје, имате узоре тако великих људи.

ФРИГАНОВИЋ: Били смо срећни и били смо прилично блиска класа. Нас девет је било на класи. Имали смо предавања, дружили се, ручали заједно. Нама су академија и позориште били баш уско повезани јер смо ми одмах почели са мањим улогама. Још су нама тад предавања била овдје у згради Народног позоришта, на малој сцени. Тад је то била једна обична сала за вјежбање, онако руинирана. Мало која класа је имала прилику да на такав начин уђе у позориште.

ЗРНИЋ: Прелијеп ми је осјећај што и послије двадесет година ми као прва генерација нисмо изгубили ни секунду ентузијазма који смо имали тада и мислим да се то и види. Без обзира на све проблеме које наш посао носи, нека незадовољства и лијепи тренуци нам нису одузели оно што је код глумца најбитније, а то је да ми заиста волимо свој посао и заиста смо њему посвећени и он је у нашим животима на првом мјесту. Мислим да је то највећи успјех - послије двадесет година задржати то.

ГЛАС: Када се осврнете на свој рад, постоје ли улоге које бисте могли да издвојите, које су биле посебно важне за вас? Вјерујем да је свака на свој начин оставила траг.

ЗРНИЋ: Има улога које су и биле тешке, али из тих улога које вам можда у једном тренутку и не пријају, из њих највише научите. За сваку улогу се ја и добро намучим и одушевим, тако да све их волим.

ШАВИЈА: Јако је тешко и незахвално издвојити било какву улогу. Све ове године које смо радили су носиле са собом улоге којима смо у једном тренутку били више задовољни, у једном тренутку мање. Ово је посао у којем се траје. Није ствар тренутка, него се сваком новом улогом, новим задатком трудиш да сам себе надиђеш. Ми смо радили улоге и некако сазријевали. Те улоге су сазријевале уз нас и ми уз те улоге. Свако од нас има нешто што мисли да је боље и лошије одиграо.

ФРИГАНОВИЋ: Било какав да је процес рада био, позитиван, негативан, а било је и таквих - некад можда услови нису били најбољи, ти си у томе, од почетка до краја, још кад представа настави да игра, ти трајеш и градиш се, мијења те то на неки начин. Не мијења твоју суштину, али те надограђује или ти откида нешто. Постоје три или четири улоге с којима си као глумац направио мало већи скок напријед. Не мора бити у резултату или у наградама, нешто што си ти доживио док си радио ту улогу, па си сазнао нешто о себи као глумцу. Сви смо имали те моменте.

БРЂАНИН: Овај посао је као маратон, треба га знати издржати од почетка до краја и треба знати себе и чувати и развијати на паметан начин. Све и једна улога нам је велика школа. Свака нова улога је један нови почетак и један нови живот. Колико год искуства имали, она много значи у занату и у приступу. Свака улога, буквално као да крећете испочетка, ствара нека нова питања, отвара нове начине како играти. То и јесте љепота нашег посла, што са сваким новим задатком имамо један нови живот којем се ми радујемо и који стварамо.

ГЛАС: Какви су ваши планови у новој години која је пред нама?

БРЂАНИН: Сви имамо планове. Наставља се сезона у Народном позоришту, па ћемо видјети шта нас од улога чека. Не знамо конкретно. Надам се да ћу радити и да ћу некако знати одабрати прави пут и да ћу урадити нешто ново и нешто боље и на себи и унутар себе и у позоришту и ван позоришта. То је свакоме битно.

ШАВИЈА: Једино извјесно знам да ћу радити у Дјечијем позоришту. То ме радује, пошто никад нисам играо у Дјечијем позоришту. Треба да почнем да радим “Јежеву кућицу”, за коју треба да радим музику и то треба да почнем да радим почетком јануара.

ФРИГАНОВИЋ: Ја се враћам на посао, тако да ћемо видјети шта ме очекује у позоришту. Надам се да ћу доћи са неком другом енергијом.

Костими

 

ФРИГАНОВИЋ: Сјећам се колико смо били фасцинирани костимима које смо носили, јер је епоха била у питању и било је такмичење чији ће костим бити бољи и љепши, што је некад бољка глумаца.

ШАВИЈА: Добили смо костиме из фундуса. Они су нашли најбоље елизабетанске костиме које су имали, али то су били костими који нису дуго употребљавани, то је све било прљаво и прашњаво. Онда сам се ја побунио и рекао: “Ово нећу да носим, ово је прљаво”. Био је ту шеф сцене Тадија и рекао је: “Сине, Владо Зељковић је носио гуњ на голо тијело и ти мораш још соли полизати да би ти био глумац”.

 

Пријемни испит

 

ФРИГАНОВИЋ: Пријемни испит је био представа за себе.

ШАВИЈА: Стварно нисам знао шта је мене снашло ту. Не вјерујем да је било ко од нас знао, док нисмо почели озбиљније да се бавимо тиме. Ту људи који су годинама чекали да се отвори академија, нико није из погрешних мотива дошао. Чини ми се да у Бањалуци људи с неком искреном намјером дођу на академију. Постоје вјероватно неки који имају погрешне мотиве, али овдје се не може бити нешто популаран, не могу да се зараде неке огромне паре, тако да углавном људи приступају томе из најчаснијих намјера.

БРЂАНИН: Увијек су говорили да се први мачићи у воду бацају. Ми смо испливали, пловимо и проналазимо свој пут да радимо. Сви смо на правом путу и нисмо погријешили у избору своје професије.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана