Глумац Златан Видовић за “Глас Српске”: Свијетом владају они који газе закон

Миланка Митрић
Глумац Златан Видовић за “Глас Српске”: Свијетом владају они који газе закон

Људи су спремни да конзумирају квалитетан садржај и ми често потцјењујемо људску потребу за добрим текстом, за добрим вриједностима, за добрим књижевним дјелом и добром драмом.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” глумац Златан Видовић, који ће играти Родиона Романовича Раскољникова у новој представи Народног позоришта Републике Српске “Злочин и казна”, која ће премијерно бити одиграна крајем марта.

ГЛАС: Да ли ли бисте могли да ми кажете нешто више о почетним фазама рада и припремама комада “Злочин и казна”?

ВИДОВИЋ: Почели смо с пробама 22. јануара и још су то читајуће пробе. За сада се ради студиозно, пошто је велики класик, тешка је тема, тешке су улоге и треба много да се копа по њима. Још смо за столом и полако се пробијамо кроз текст и почетком сљедеће седмице ћемо на сцену, тако да још смо у тој некој почетној фази истраживања

ГЛАС: Зашто нам је ова представа потребна данас, овдје и сада?

ВИДОВИЋ: Увијек, у сваком тренутку, у било ком граду је потребно да се одигра један велики класик, поготово зато што је Достојевски. Класици су увијек присутни, класици су увијек потребни, класици захтијевају константно постојање на сцени, константно изучавање, проучавање у свим друштвеним околностима. Чак овдје код нас и дан-данас постоји много велика разлика, класна и постоји међу нама сигурно много Раскољникова, који би били спремни да ураде нешто, да преживе, да дођу до нечега, да смо једноставно принуђени у неким ситуацијама да не видимо излаз осим ако се не послужимо неким ђаволским методама.

ГЛАС: Како себе спремате за представљање једног оваквог лика, као што је Раскољников?

ВИДОВИЋ: Код Раскољникова је највећа патња, мука и та његова дуалност и биполарност у  карактеру. Он је свјестан да је то што је урадио лош чин, а он је покушао да се води неким вишим принципима, јер он је исто тако свјестан да људи који газе закон, који их не поштују, да они владају свијетом. Он је покушао да буде тај натчовјек, што би рекао Ниче. Међутим, његова пропаст јесте у томе што осјећа морал. Он је покушао да то уради, надајући се да неће осјећати тај морал, да ће успјети да то дјело изведе зарад неког вишег циља и његов једини пораз је што је схватио да је он један обични човјек, тј. ваш, а не натчовјек, не човјек од бронзе.

ГЛАС: Сви носе ту дуалност у себи и могућност да се окрену на добру или лошу страну. Колико се свакодневно трудимо да сузбијемо ову другу страну у себи?

ВИДОВИЋ: Велика је то борба, поготово у данашњем систему вриједности, када смо у ери информација, када смо свједоци, на дневној бази, хиљаду догађаја који су јако ружни. Ми добијамо данас информацију да је, рецимо у Венецуели погинуло хиљаду људи, у идућем тренутку видимо да је Карлеуша објавила своје голе слике. Наш мозак добија више информација него раније и ми смо самим тим подложнији тим ниским моралним начелима, а опет јако је спорно, што сам Достојевски поставља као поруку, као тему шта је оквир морала, да ли је морал оно што ми замишљамо да је морал. И сам Раскољников хоће да докаже да морал стварају и креирају они који су на врху, а да они сами не поштују тај морал. Тако је и код нас, наравно.

ГЛАС: Да ли бисте рекли да смо данас, у ери бомбардовања информацијама, на неки начин огуглали на зло?

ВИДОВИЋ: Искрено се, као људско биће, као појединац надам да нисмо. Међутим, све говори супротно мом мишљењу и мојој нади. Људи су толико огорчени и толико окренути сами себи. Више немамо тих комшијских односа, кад сви заједно кувамо ајвар, идемо на село, помажемо једни другима. То се негдје изгубило у либералном неокапитализму који нас је сатро и ми нисмо добро ушли у њега, нисмо га припремили добро и још се батргамо са тим системом вриједности који нам долази са Запада.

ГЛАС: На који начин успијевамо да се батргамо с тим?

ВИДОВИЋ: Нашом људскошћу и приземношћу и том нашом, условно речено, славенском душом. Најбољи примјер је био кад су биле оне грозне поплаве. Тада сам ја, у ствари, схватио да смо ми заиста добри људи, спремни да помогнемо једни другима, кад догори свијећа до краја. То је некад потребно и раније да се деси, а не да чекамо да баш буде фајронт.

ГЛАС: Колико онда представе и позориште уопште, својим поукама могу да оставе значајан траг на људе и да нешто промијене и покрену?

ВИДОВИЋ: То зависи од појединца. Сматрам да, ако ми публици нудимо садржај који је квалитетан, да ће он кад-тад уродити плодом. Узмимо телевизију, као масовни медиј. Ви ако људима ставите у осам сати, у радном термину да гледају “Вратиће се роде”, “Месо”, “Курсаџије”, људи ће гледати и једно и друго, зато што су код куће тад. Много је боље нудити квалитетан садржај. Самим тим што нудимо лош садржај, ми пропадамо. Треба нам више квалитетног садржаја.

Петровић

ГЛАС: Да ли бисте могли да ми нешто више о сарадњи са самим режисером Душаном Петровићем?

ВИДОВИЋ: Први пут сарађујемо заједно. Он је већ дужи низ година овдје код нас у позоришту радио. Ја нисам имао ту срећу да раније радим са њим јер сам био студент и млад и некако смо се мимоишли. Међутим, сад смо се ухватили у коштац са великим текстом, са великом улогом. Мени је драго што је он на челу ове параде на кормилу брода и један јако спреман и диван човјек, човјек који познаје позориште и који је одрастао у позоришту. Ако је ико требало да ради овај комад, онда је он право рјешење.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана