Dejan Atanacković za “Glas Srpske”: “Luzitanija” vodi dijalog između publike i mene

Taj događaj smo iskoristili za kratak razgovor s njim o knjizi, književnim uticajima i umjetnosti.

GLAS: Šta je za Vas “Luzitanija” i šta očekujete da su čitaoci pronašli u “Luzitaniji”?

ATANACKOVIĆ: Za mene je “Luzitanija” mnogo toga. Pre svega jedan iskorak iz uobičajenog rada, iskorak iz vizuelnih umetnosti u književnost. Ona je jedna kultura tumačenja novih aspekata mog života i ubacivanje nekih, vrlo realnih situacija u jednu fiktivnu, narativnu formu. Ona je način izlaženja iz onog što doživljavam kao probleme sopstvenog društva. Kako će je posmatrati čitalac, to je već stvar trenutka kada knjiga dođe u ruke čitaoca, onda je to već neki njegov domen i ja bih voleo da to tako ostane.

GLAS: Kakav je osjećaj biti u društvu svih velikih dobitnika NIN-ove nagrade? Da li Vam to predstavlja pritisak ili nadahnuće za buduće radove?

ATANACKOVIĆ: Ako je teret, onda je to jedan prijatan teret, koji ću rado da nosim. Naravno da je to jedno veliko priznanje i jedno velika nagrada i za mene je i te kako veliki podsticaj.

GLAS: Da li je, Vama lično, jednostavnije pretvoriti ideje i zamisli u umjetničke instalacije ili u riječi?

ATANACKOVIĆ: To zaista zavisi od ličnog senzibiliteta. Za mene je to prosto bio nekakav put, nekakvo kretanje. Ja sam iz vizuelnih umetnosti s jednom izvesnom lakoćom prešao u književnost, zato što sam se oduvek bavio pisanjem. Vizuelni rad je uvek sadržavao neki tekst, nešto što je bilo povezano s pričom. S tim narativnim je povezan i moj pedagoški rad. Sve ono što ja radim u sferi predavanja, sa studentima, u sferi vizuelnih kultura i umetnosti takođe podrazumeva jedan narativni postupak.

GLAS: Koji pisac, iz cjelokupne svjetske književnosti je ostavio najveći uticaj na Vas?

ATANACKOVIĆ: Svakako više njih su možda negde manje ili više prepoznatljivi, ali, ja uvek naglašavam da je za mene književnost nešto čime se nikad nisam bavio na jedan strukturisan, promišljen način. Oduvek sam, kao i svaki drugi čitalac pristupao odabiru literature. Ali, jedan pisac, koji mi je poslednjih godina bio veoma značajan, čije prisustvo  u jednoj knjizi se može i ne mora osetiti je Zebel. To je nemački pisac koji je za mene bio i te kako važan, upravo zbog bavljenja istorijom kao fikcijom i onda fiktivnom istorijom koja je prosto dala uvid u to, da je tako nešto moguće.

GLAS: Šta mislite, šta je problem kod čitalačke publike u današnje vrijeme?

ATANACKOVIĆ: Nemam neko mišljenje o tome. Ja se nadam da je književnost nešto što prevazilazi zabavu i da jednostavno negde ostvaruje kontakt sa publikom. Ja prosto gledam na koji način to čini “Luzitanija”. To je za mene, jedan vodič u kome je ona sad neka ličnost u mom životu i ja gledam kako funkcioniše u tom dijalogu. Vodi dijalog između publike i mene. Posmatram kako publika reaguje, i dobre i loše stvari koje se pišu, neka zanimljiva tumačenja, neka tumačenja koja ja nisam očekivao. To je, prosto, sada teren publike i jednostavno, ja sam dao neka pravila igre, ali publika dalje mora igrati po sopstvenom nahođenju.

Biografija

Dejan Atanacković rođen je u Beogradu 1969. godine. Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umjetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu “Boddž Archives”, posvećenom istoriji predstava ljudskog tijela. Posljednjih nekoliko godina vodi radionice dijaloga studenata i psihijatrijskih pacijenata. Kao vizuelni umjetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i projekte. “Luzitanija” je njegov prvi roman.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.