Дејан Атанацковић за “Глас Српске”: “Лузитанија” води дијалог између публике и мене

Миланка Митрић
Дејан Атанацковић за “Глас Српске”: “Лузитанија” води дијалог између публике и мене

Након великог успјеха његовог првог романа “Лузитанија” и освајања НИН-ове награде, Дејан Атанацковић је своје дјело представио и бањалучкој публици.

Тај догађај смо искористили за кратак разговор с њим о књизи, књижевним утицајима и умјетности.

ГЛАС: Шта је за Вас “Лузитанија” и шта очекујете да су читаоци пронашли у “Лузитанији”?

АТАНАЦКОВИЋ: За мене је “Лузитанија” много тога. Пре свега један искорак из уобичајеног рада, искорак из визуелних уметности у књижевност. Она је једна култура тумачења нових аспеката мог живота и убацивање неких, врло реалних ситуација у једну фиктивну, наративну форму. Она је начин излажења из оног што доживљавам као проблеме сопственог друштва. Како ће је посматрати читалац, то је већ ствар тренутка када књига дође у руке читаоца, онда је то већ неки његов домен и ја бих волео да то тако остане.

ГЛАС: Какав је осјећај бити у друштву свих великих добитника НИН-ове награде? Да ли Вам то представља притисак или надахнуће за будуће радове?

АТАНАЦКОВИЋ: Ако је терет, онда је то један пријатан терет, који ћу радо да носим. Наравно да је то једно велико признање и једно велика награда и за мене је и те како велики подстицај.

ГЛАС: Да ли је, Вама лично, једноставније претворити идеје и замисли у умјетничке инсталације или у ријечи?

АТАНАЦКОВИЋ: То заиста зависи од личног сензибилитета. За мене је то просто био некакав пут, некакво кретање. Ја сам из визуелних уметности с једном извесном лакоћом прешао у књижевност, зато што сам се одувек бавио писањем. Визуелни рад је увек садржавао неки текст, нешто што је било повезано с причом. С тим наративним је повезан и мој педагошки рад. Све оно што ја радим у сфери предавања, са студентима, у сфери визуелних култура и уметности такође подразумева један наративни поступак.

ГЛАС: Који писац, из цјелокупне свјетске књижевности је оставио највећи утицај на Вас?

АТАНАЦКОВИЋ: Свакако више њих су можда негде мање или више препознатљиви, али, ја увек наглашавам да је за мене књижевност нешто чиме се никад нисам бавио на један структурисан, промишљен начин. Одувек сам, као и сваки други читалац приступао одабиру литературе. Али, један писац, који ми је последњих година био веома значајан, чије присуство  у једној књизи се може и не мора осетити је Зебел. То је немачки писац који је за мене био и те како важан, управо због бављења историјом као фикцијом и онда фиктивном историјом која је просто дала увид у то, да је тако нешто могуће.

ГЛАС: Шта мислите, шта је проблем код читалачке публике у данашње вријеме?

АТАНАЦКОВИЋ: Немам неко мишљење о томе. Ја се надам да је књижевност нешто што превазилази забаву и да једноставно негде остварује контакт са публиком. Ја просто гледам на који начин то чини “Лузитанија”. То је за мене, један водич у коме је она сад нека личност у мом животу и ја гледам како функционише у том дијалогу. Води дијалог између публике и мене. Посматрам како публика реагује, и добре и лоше ствари које се пишу, нека занимљива тумачења, нека тумачења која ја нисам очекивао. То је, просто, сада терен публике и једноставно, ја сам дао нека правила игре, али публика даље мора играти по сопственом нахођењу.

Биографија

Дејан Атанацковић рођен је у Београду 1969. године. Предаје више предмета из области визуелне умјетности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. Сарађује са фирентинским Музејом природних наука на предмету “Бодџ Арцхивес”, посвећеном историји представа људског тијела. Посљедњих неколико година води радионице дијалога студената и психијатријских пацијената. Као визуелни умјетник, од деведесетих реализује самосталне изложбе и пројекте. “Лузитанија” је његов први роман.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана