Приче о двије различите судбине на позорници Народног позоришта Републике Српске

Ријеч је о монодрамама “Ја, Исадора” Кристине Шиканић и “Ничија” Наташе Остојић, које су ове студенткиње спремиле као самостални пројекат, у склопу наставног плана, у оквиру којег студенти сами пишу, режирају и глуме своје комаде.

Наташа Остојић је урадила монодраму по мотивима збирке пјесама “Кад се врати Розмари” Јелене Лукић, а Кристина Шиканић монодраму о Исадори Данкан, америчкој плесачици која је стварала почетком прошлог вијека.

Овим поводом разговарали смо с ове двије младе глумице о одабиру теме, глуми, и о ономе шта публика може да види вечерас.

- Тема је дошла спонтано. Крајем треће године речено нам је да одаберемо умјетника којим ћемо се бавити у монодрами.  Задатак је монодрама као портрет неког умјетника. У једном разговору са другарицом дотакле смо се Исадоре. Ја сам мало почела да истражујем о њој и одлучила да је то мој умјетник.

Текст не постоји. Ја сам писала сценарио, помажући се књигом “Мој живот” коју је написала Исадора, рекла је Шиканићева, а Остојићева је додала да на четвртој години траже свој сопствени стил, стил коме теже и по ком би били препознатљиви.

Када је ријеч о инспирацији која им је омогућила да створе сопствене монодраме, Остојићева је рекла да је инспирацију нашла у поезији Јелене Лукић.

- Свака реч у монодрами јесте реч Јелене Лукић, извучена из њене збирке “Кад се врати Розмари”. Још пре неколико година прочитала сам песму “Ничија”. Тада нисам знала чија је то песма, али је остала дубоко у мени. Као да смо се песма и ја на некој основи повезале. И док сам трагала за идејом о чему бих то говорила у монодрами поново сам наишла на песму “Ничија” која ме је изнова инспирисала. Затим сам сазнала за Јелену Лукић и питала где могу да нађем њену збирку. Баш ми је она њу и послала, а када сам почела да читам остале песме осетила сам неку чудну емоцију. Као да сам Јелену Лукић познавала и свака би ми песма била веома блиска срцу. Тако је из њене поезије настала прича о једној жени - рекла је Остојићева.

- Направила сам монодраму о животу и раду Исадоре Данкан,  засновану првенствено на покрету и плесу, тако да ће љубитељи писане ријечи, можда мање уживати. Инспирисао ме њен јако буран приватни живот, њена одважност и смјелост да се избори за своју умјетност у коју је толико вјеровала. Она је прва плесачица која је плесала боса, у танкој хаљини од муслина, која је оповргла балет и његова начела и сву крутост друштва уопште. Бавила се човјековом душом на начин, на који сматрам да је исправан - додала је Шиканићева.

Усагласиле су се да је рад на монодрамама пун изазова, тешкоћа и одрицања, али да је све могуће када се створи одређена дисциплина у раду.

Шта публика може да очекује?

Вечерас публика може да очекује двије потпуно различите монодраме, о двије потпуно различите жене, јаке жене, чијим судбинама вриједи обогатити свој живот, казала је Шиканићева.

Прва реченица монодраме “Жене се деле на ничије, нечије и свачије” је нешто у чему ће се свака жена моћи препознати, а мушкарци можда могу нешто и научити. Публика може очекивати емоције које се надам да ћемо публика и ја разменити. И смеха и суза. Нека буде свега, додала је Остојићева.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.