Габи Новак за Глас Српске: Шездесет година неуморно на сцени

Данко Кузмановић
Габи Новак за Глас Српске: Шездесет година неуморно на сцени

Карактеристично за овако велике умјетнике је највећа професионалност и још већа једноставност. Управо таква је била и Габи током нашег разговора. Иако је тек допутовала пред концерт, била је дамски стрпљива те нам испричала све што нас је занимало из њене дуготрајне и богате каријере.

ГЛАС: Сваки умјетник, поготово са тако дугом каријером и наступима у многобројним градовима, има неке своје прве асоцијације на те градове. Која је Ваша прва асоцијација на Бањалуку?

ГАБИ НОВАК: Имала сам пуно наступа у Бањалуци. Нажалост, посљедњи је, ако се добро сјећам, био с Арсеном прије оних несрећних догађања. Прва асоцијација на Бањалуку су ми први контакти са људима који су јако срчани и гостопримљиви, затим град који јако лијепо изгледа. Сјећам се како је тада изгледала и сада посматрам како данас изгледа, не могу вјеровати. Данас је јако лијепа, можда и љепша него тада, али и онда је имала своје дражи. Пуно се тога мијења од данас до сутра. Пуно се тога развија.

ГЛАС: Послије оволико година и овако богате каријере, гдје налазите енергију за наступе и путовања?

ГАБИ НОВАК: Шта да вам кажем? Предала сам се томе. Носим у себи ту потребу. А када носите потребу и када тако одлучите, ништа вас не може зауставити. Нађе се ту времена и за одмарање, али то уопште није сада битно. Мени је сада битан први контакт с публиком и то да ли ћемо направити интеракцију брже или спорије. Нисам се још уморила.

ГЛАС: Хоћете рећи да нисте допустили да сагорите као неки умјетници?

ГАБИ НОВАК: Да, тачно тако. Ја сам шездесет година на сцени, али никад нисам гањала саму себе. Увијек сам имала лагано напредовање. Данас далеко дубље сагледавам промјене. Ја се веома емотивно потрошим на концерту, али нисам она дивљалица, нити сам ја за "руке горе", али тај мој програм тражи један, да тако кажем, другачији приступ. То су ствари у којима емоција мора бити присутна. Срце мора бити пуно. Тако да увијек наново сваки концерт проживљавам. Изгара човјек емотивно, али се не троши да би се потрошио. Нисам пристајала на све и свашта, увијек сам била организована и увијек се трудила да сву своју енергију уградим у албум, а не само да га направим да он изађе.

ГЛАС: Никада нисте тежили хиперпродукцији с обзиром на то да је Ваш посљедњи албум изашао 2002. године, а чак и он је састављен од старијих пјесама. Сматрате ли да она на неки начин "гута" умјетника?

ГАБИ НОВАК: Да, дивно сте то рекли. Она убија, она гута људе, не само умјетнике. Они постају роботи на сцени. Умјетник који прије одласка на сцену може да исприча виц, затим наштима гитару и изађе на сцену за мене није умјетник. Нажалост, морам тако рећи. Можемо га прихватити као талентовану особу, харизму, забављача, али не као умјетника. Излазак на сцену захтијева преслагање емоција и оне дубоке удисаје прије него што пјесма почне. И то штанцање албума по неколико њих у години, ја то не разумијем. Губи се сва драж.

ГЛАС: Кажите нам како је дошло до сарадње између мајке и сина, поред свих осталих необичности које прате Ваш албум "Пјесма је мој живот", и да ли је у плану још један сличан албум?

ГАБИ НОВАК: Па, мислим да је то више била Матијина идеја да се ураде нови аранжмани и да више иде на џез, а не на стандардну забавну музику. Матија и ја имамо много наклоности ка џезу. На крају је то испало веома лијепо. Ту има један дует са Мајом Вучић. Освојио је и четири или пет "Порина". И не, није у плану још један. Могуће је да ће бити у неком минималистичком аранжману, али ја сам још прије три године одлучила да одустајем од дискова, због тога што направити нешто лијепо и посебно у овим временима турбо-фолка, тога непоштовања према музици, нема нарочито смисла, једноставно ће се изгубити. Мада, човјек мора бити упоран и сачувати дигнитет.

ГЛАС: Радили сте готово са свим композиторима бивше Југославије. Како сте бирали пјесме, да ли сте их морали осјетити као пјевачица, или?

ГАБИ НОВАК: Управо то. Када бих прочитала текст и када би ми Арсен одсвирао демо, онда бих схватила да је то добро и да ћу се у томе наћи. Врло често сам одбијала и најбоље пријатеље. Тако смо се развијали. Ми смо на неки начин били пионири свега тога. Ми смо почели и прије Иве Робића. 

ГЛАС: Пратите ли музичку сцену у региону? Да ли се неко издваја?

ГАБИ НОВАК: Како да не. Гледам редовно те велике шоуе у којима се траже нове пјевачице. Само мислим да смо претјерали у томе. Превише их стварамо, а мало им се пажње посвећује. Требало би давати више прилике тим умјетницима које већ имамо и који се истражују, који траже начин на који ће се представити. Вана и Нина проналазе своју потребу за новим изразом. Пронашле су нову степеницу на којој ће поново бити нове и сјајне. Таквим путем сви смо ишли. Коначно, и Јосипа тако ради. То је предивно посматрати. Ја их волим слушати. Онда имамо те наше лавове Масима, Цетинског, Џибу, а да не говоримо о једном великом Оливеру Драгојевићу, који је сада тешко болестан, а који је био и остаће највећи.

Ријеч-двије о репертоару

Репертоар за овај концерт био је веома шаролик. Састављен је од пјесама које су, на неки начин, обиљежиле ову умјетницу у њеној дугогодишњој каријери. "Вино и гитаре", "Он ме воли на свој начин", затим и добар дио Арсенових пјесама, као што је неизоставна "Све што знаш о мени", а уз њих и пјесме Кемала Монтена и Ђорђа Новковића такође су уљепшале вече бројној бањалучкој публици.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана