Јелена Ленголд, књижевница, за “Глас Српске”: Говорити о људској патњи данас је срамота

Миланка Митрић
Јелена Ленголд, књижевница, за “Глас Српске”: Говорити о људској патњи данас је срамота

Чини ми се да је управо људска патња највећи табу данашњег времена. Није пожељно бити несрећан, збуњен и неснађен. Од људи се данас очекује да лако и ефикасно превазилазе све своје трауме, да буду практични и да не подлежу емоцијама.

Сви знамо да је то практично немогуће за нормалног човека. И тако ће вам данас чак и неки незнанац лако препричати било какву пикантерију из свог живота, али ће најчешће да сакрије сваку своју тугу, јер туга је оно што је проглашено за срамоту. То је већ на корак од суровог, обезљуђеног човечанства.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” књижевница Јелена Ленголд. Она је једна од учесница овогодишњег Фестивала књижевности “Императив” који ће бити одржан од 30. маја до 3. јуна у Банском двору Културном центру, у организацији Удружења за промоцију и популаризацију књижевности “Императив”. Промоција њеног стваралаштва биће одржана 31. маја у 18 часова у црвеном салону Банског двора.

ГЛАС: Кроз роман “Одустајање”, између осталог, пратите потискивање емоција кроз различита животна доба. Често је то везано за менталитет нашег народа - ућуткују нас одмалена, па и даље кроз живот, увијек неко ћутање. Колико сте допустили себи да проговорите у овом дјелу?

ЛЕНГОЛД: Јунакињу мог романа одликује управо то ћутање, добро сте то приметили. Највећу и најтежу своју тајну она не говори никоме, никада се не отвара, и због тога је кроз читав живот прати та одвојеност од света. Уместо блискости, она ствара неки свој измаштани свет и од њега прави алтернативни простор слободе. Уосталом, слобода и јесте један апстрактни појам и за различите људе она има различито значење. У том смислу, могло би се рећи да се овај роман, између осталог, бави управо неком врстом паралелне, измаштане слободе.

ГЛАС: Налазимо се у туробној фази свеопштег пропадања човјечанства, у сваком смислу. Гдје видите излаз, на индивидуалном нивоу?

ЛЕНГОЛД: То је нешто што нико не зна. Можемо само да нагађамо у ком правцу ће човечанство да иде. Ако би требало да нагађам, моја би “пророчанства” ишла у следећем правцу: још неко време ће потрајати ова општа дехуманизација, вероватно још неку стотину година, а онда - ја верујем - доћи ће нека ренесанса када ће људи напредовати и када ће се вредносни критеријуми променити, када ће човеков духовни развој бити центар, а не згртање новца. Можда је наивно, али заиста верујем у такву визију будућности иако знам да то нећу доживети.

ГЛАС: Колико сама умјетност, на свјетском нивоу, може да утиче на индивидуе, може ли и даље да покреће важне промјене, и код оних који највише поричу лоше стање? Јесмо ли одустали?

ЛЕНГОЛД: Улога уметности није да прави било какве промене у свету. Нити да даје одговоре на велика питања човечанства. Уметност постоји по себи и нема никакав задатак, у смислу ангажованости. То није њен посао. А да ли смо одустали? Сигурна сам да нисмо. Није у природи човечанства да одустаје. Човечанство није одустајало ни у много тежим ситуацијама. Човечанство увек иде напред, чак и кад нам се чини да назадује.

ГЛАС: Колико је штетна хиперпродукција књига? Успије ли, на крају крајева, квалитет да исплива на површину?

ЛЕНГОЛД: Недавно сам видела податак да отприлике 20 одсто људи у цивилизованом свету чита књиге. Дакле, четири петине људи јавно признају да уопште никад ништа не читају. Ако знамо то - онда нема лоше књиге, нема непотребне књиге. Свака књига је добра, само док се чита. Ако неко и прочита неку лакшу литературу, ту увек постоји шанса да после те књиге залута и у подручје добре књижевности.

ГЛАС: Недавно сте добили награду за књижевност и превођење. Колико та или било која друга награда може да буде инспиративна за даље стварање и има ли утицаја на то? Мислите ли да су додјеле праведне?

ЛЕНГОЛД: Награде су увек плод неколико субјективних мишљења и у том смислу не постоји савршено објективна књижевна награда. Не треба се љутити на жирије, то није ни интелигентно ни достојанствено. И сама сам више пута била члан књижевних жирија и знам колико је то тежак посао. С друге стране, кад човек добије неку значајну награду, то сасвим сигурно представља велики подстрек, а неретко је и финансијски значајно за писца, јер се од књижевности прилично бедно зарађује.

ГЛАС: Мислите ли да постојање фестивала као што је “Императив” може да побољша и приближи књижевност и књижевнике на јединствен начин и да ли нам је потребно више манифестација у славу умјетности?

ЛЕНГОЛД: Колико сам ја приметила, на нашим просторима постоји много књижевних манифестација и уопште промоција књига, што је запањујуће ако узмемо у обзир колико су нам свима мизерни буџети за културу. Оно што видим као проблем то је колико људи долази на ове књижевне вечери. Најчешће их нема много. Неретко писац потегне неколико стотина километара и онда чита у полупразној сали. То је оно на чему би требало радити, некакав маркетинг, неко систематско промовисање књижевности као пожељног начина да неки човек проведе једно своје вече. То је свакако много разумније него да вече проведете испред телевизора слушајући вести, које вас углавном обмањују, вређају и узрујавају.

Млади аутори

 

ГЛАС: Постоје ли неки млади аутори у региону које бисте по квалитету могли да издвојите, а можда још нису добили пажњу јавности какву заслужују?

ЛЕНГОЛД: Има их много, само ја нисам сигурна да довољно познајем књижевну сцену изван Србије кад су у питању још неафирмисани аутори. Међу млађим ауторима у Србији, један од оних за које верујем да ће направити значајно име је Дарко Тушевљаковић. Он се, иначе, родио у Зеници, имао је необичну биографску причу јер је његово детињство прошло у ратним годинама, у мешовитој породици, и сада живи и пише у Београду. Препоручујем вам да читате његове романе и приче!

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана