Dimitrije Vojnov, scenarista, za “Glas Srpske”: Laž u čijoj se dubini nalazi istina

Kazao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske”  scenarista, dramaturg i glumac Dimitrije Vojnov, koji je radio scenario za popularnu seriju “Državni službenik”.

GLAS: Zašto baš ta tematika, da li smo kao narod fascinirani teorijama zavjere o tajnim službama ili tu ima nešto drugo?

VOJNOV: Sve ozbiljne države imaju tzv. vojno-zabavljački kompleks, odnosno bezbednosno-zabavljački kompleks kroz koji svojoj publici približavaju delovanje snaga bezbednosti, bilo da je to vojska ili tajna služba. To imamo i u Americi, i u Rusiji, i u Francuskoj, i u Španiji i u Južnoj Koreji. Kod nas, međutim, takvi formati nikada nisu zaživeli, iako je bilo pokušaja. Nekadašnji ilegalac i saradnik službi bezbednosti Dragan Marković, recimo, pre svega poznat po seriji “Otpisani”, pokušao je nekoliko puta sa scenarijima o agentima DB-a, ali filmovi “SB zatvara krug” i “Opasni trag” prosto nisu bili dobri. Slično je bilo i sa “vojnim filmovima” “Daleko nebo” i “Najbolji”, koji su imali zadatak da budu jugoslovenski odgovor na “Top gan” i “Vojničinu” Klinta Istvuda.

GLAS: U čemu je bio problem?

VOJNOV: Problem je bio u tome što je naš bezbednosno-zabavljački kompleks prilazio temama inferiorno i bez razumevanja kako se grade dramski konflikti. Prikazi DB-a i JNA u tim filmovima bili su lakirovka. I gledaoci u to nisu verovali. Zanimljiv pokušaj imao je Siniša Pavić u televizijskom filmu “Lovac protiv topa”, on je tu napravio lik agenta DB-a koji ima privatni život i neke čak prozaične obaveze. U jednom autorskom tekstu sam naglasio taj televizijski film kao pozitivan primer.

GLAS: Smatrate li da su gledaocima ovakve teme zanimljive?

VOJNOV: Mi smo ovde imali dobar spoj, interesantnu temu, i jasnu ideju kako da na bazi nje napravimo uspešan narativ. Imao sam slobodu da radim kako mislim da treba u samoj osnovi stvari i čini mi se da smo napravili seriju koja je ispunila jednu prazninu u gledalačkom iskustvu kod nas. Ljude ova tema zanima i dobili su seriju koja im pokazuje tu sivu zonu, istovremeno dekonstruiše svet tajnih službi, ali i reafirmiše te tajne ratnike koji su stalno u senci događaja, a rade važan posao za našu bezbednost.

GLAS: Na koje izvore ste se najviše oslanjali i da li ste imali stručne konsultante iz krugova obavještajnih službi prilikom rada na seriji?

VOJNOV: Pročitao sam dosta knjiga, ozbiljnih novinskih članaka, imao sam konsultante i među penzionisanim i među aktivnim ljudima iz “Firme”. Sve sam sabrao i izabrao elemente koji su mi dramski zanimljivi. Ostalo sam bacio u vodu kako bih mogao da izgradim dramsku celinu, žanrovski profilisanu seriju koja je uzbudljiva i stoji kao estetizacija te oblasti delovanja i kao laž u čijoj se dubini nalazi istina.

GLAS: Da li ste imali uzore u američkom TV programu i koji pristup Vam je u tom smislu scenaristički blizak?

VOJNOV: Apsolutno. Američka kinematografija je kao NBA u košarci - možete da je ne volite, ali ona je najbolje organizovani skup najtalentovanijih ljudi u toj oblasti. Kada u Srbiji pravite košarkaški klub po NBA principu, i želite da igra kao NBA tim, onda morate imati uslove, imati upravu i igrački kadar koji to može da ispravi. U upravi sam imao Gagu Antonijevića koji je tamo radio i jasno mu je na šta mislim kada nešto holivudski postavim, ali isto tako morali smo da napravimo neka prilagođenja, i ja sam se trudio da kroz njih pre svega tim formatima damo svoj pečat. Da ova serija bude uzbudljiva i konkretna kao američka, ali da ima tu neku našu lokalnu dimenziju, u pogledu junaka, njihovih rezona, miljea u kom se kreću. Treba naći pravi balans.

GLAS: Gdje stoji “Državni službenik” u odnosu na inostranu produkciju?

VOJNOV: Kad je reč o poređenju sa američkim serijama, u to ne možemo da ulazimo - kako da se poredimo sa nečim što se razvija već šest decenija, a mi pravimo pionirski korak. Stoga, meni je važno da su ljudi koji gledaju američke serije mogli da prihvate i pogledaju i ovu našu. I u tome jesmo uspeli.

GLAS: Da li je srpska filmska umjetnost dorasla velikim nacionalnim istorijskim temama?

VOJNOV: Kao što Srbi kao narod trenutno kaskaju za zavetima koje su nam ostavili naši preci, kao što ne dosežemo one junačke visine koje su obeležile našu prošlost, tako možemo reći da je naša istorija i dalje mnogo veća od naše aktuelne kinematografije. Dolazak SNS-a na vlast otvorio je tendenciju pravljenja komemorativnih filmova na istorijske teme. Shvatili su mudro da poraze u sadašnjosti možemo kompenzovati pobedama na ekranu. Ti filmovi se do sada nisu naročito pokazali, ali uzdam se da će vremenom postajati bolji. No, isto tako ne smemo nikako zanemariti šta se zapravo krije iza njih, a to je jedna politička agenda koja je jasno čitljiva.

GLAS: Koliko je dobro da se istorija uči iz televizijskih serija i filmova?

VOJNOV: Nije dobro da se išta uči iz filmova i serija jer oni služe da prikažu neke dramske situacije i lomove junaka, i retko kada se prave kao verodostojna rekonstrukcija događaja. Prikaz istorijskih događaja može povećavati interesovanje šire javnosti za neke istorijske događaje. Dobri filmovi mogu da pomognu ljudima da neke stvari zapamte, ali svakako da ne treba učiti bilo šta iz filmova. Ne treba ići na sud da se branite sami ni ako ste gledali osamnaest godina Haški tribunal, a nekmoli ako ste gledali nekoliko sezona pravničke serije.

GLAS: Kako inače shvatate patriotizam?

VOJNOV: Patriotizam shvatam kao jednu obavezu da se očuva i poštuje zajednica u kojoj živimo, a ona je vrlo složena i u sebi obuhvata jedan čitav niz stvari koje nas vežu i koje su nas vezivale. Najveći zadatak patriote je da ne zaboravi sve ono što je dobio od svoje zemlje i da bude sposoban da joj to vrati. Nažalost, mi danas živimo u vremenu u kome se izrazito razara upravo taj osećaj zajednice, a naročito odnos prema dužnosti.

GLAS: Nedavno je bilo dosta polemike povodom Vaše kritike serije “Černobilj”, da li ste u međuvremenu promijenili mišljenje?

VOJNOV: Preterano je reći da je reč o kritici jer sam ja samo krajnje lapidarno prokomentarisao da je serija dosadna. Reći da je nešto “dosadno” ne znači ništa, možda samo pokazuje da nemate dovoljno strpljenja ili da vam ne odgovara ritam onoga što gledate. Srećom, kako je HBO “više od televizije”, tako je i moj usputni komentar bio poziv za celodnevnu uzbunu na “Tviteru”, gde je narod pretresao moj minuli rad uzduž i popreko ne bi li me diskreditovao kao osobu koja ima pravo na mišljenje o nečemu tako sakrosanktnom kao što je “Černobilj”. Međutim, kako tu rulju čine mahom neuki ljudi, potpuno su zanemarili činjenicu da je čak i moj izrazito populistički opus, koji i te kako čine dela na koja je teško biti ponosan, kudikamo kredibilniji od onoga što je pre “Černobilja” napisao scenarista te serije. Kada sam to otkrio komentatorima, osetili su se poprilično glupo, mada su to pokušavali da sakriju.

GLAS: Gdje se nalazi i čemu služi umjetnost u 21. vijeku?

VOJNOV: Ako pogledamo branioce serije “Černobilj” na “Tviteru”, ja sam daleko od toga da smem da komentarišem tako uzvišene stvari kao što je umetnost.

GLAS: Smatrate li da ima jednak uticaj kao nekada i da može da utiče na masu, ili se ipak zadržava na promjeni individue?

VOJNOV: Danas informacije stižu sa toliko izvora da se mišljenje o bilo čemu teško može formirati umetnošću. Umetnost danas i dalje može da izazove emotivno i intelektualno vrtloženje u pojedincu. Posetioci crkava danas ne gledaju freske da bi ispratili priču koja je na njima prikazana, već uživaju u estetizaciji dobro poznatog narativa. Gledaoci pozorišnih predstava ne gledaju šta će se desiti Hamletu, već na koji način se njegov slučaj čita u toj izvedbi. Nije tako bilo kada su te freske slikane i kada su one bile jedini dodir ljudi sa tim temama. Kao ni kada je prvi put igran Hamlet. Umetnost je danas sasvim sigurno postala cerebralnije i intimnije iskustvo i meni se to dopada. Ja se, doduše, bavim filmom, on je počeo kao tehnički izum, potom se pretvorio u zabavu i u samo najređim slučajevima postaje umetnost.

Slobodno vrijeme

GLAS: Čime se bavite u slobodno vrijeme? Šta volite da slušate, čitate i gledate?

VOJNOV: U slobodno vreme se družim sa prijateljima, pratim sport, društvena kretanja, pokušavam da razumem svet oko sebe. Srećom, bavim se poslom u kome sve što doživljavaš jeste na neki način građa za ono čime se kasnije baviš. Bavim se pomalo muzikom, recimo. Odlučio sam da svake godine napravim po jednu pesmu za Dan zaljubljenih sa svojim bendom. Do sada smo napravili dve i nisu prošle baš sjajno. Možda sledeća prođe još gore, videćemo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.