Мјеста као метафоре за унутрашње стање ликова кроз филмове Ингмара Бергмана

Ове године се обиљежавала стогодишњица рођења Ингмара Бергмана, једног од најзначајнијих и најцјењенијих свјетских режисера. Уз приказивање Бергманових филмова у Југословенској кинотеци, преко адаптације представе “Сцене из брачног живота” и пројекта “Филм, музика и нешто између”, у Београду је на неколико начина обиљежено сјећање на овог великог режисера.

Стваралаштво Ингмара Бергмана деценијама нуди мноштво инспирације за адаптације, за стварање новог и прегршт могућности за тумачење његових филмова. Водећи се тим, одлучили смо да посветимо неколико редова одређеним мотивима Бергманових филмова.

Тема овог разматрања о Бергмановим филмовима  је мјесто радње, као метафора за унутрашње стање ликова. Околина у којој обитава особа директно утиче на унутрашње стање или на стварање преокрета унутрашњег стања. Овај пут издвојили смо неколико филмова, у којима постоји могућност таквог тумачења: “Седми печат”, “Дјевичански извор”, “Дивље јагоде” и “Персона”.

Радња филма “Седми печат” смјештена је у доба куге или црне смрти. Филм на мрачан и ироничан начин проговара о сусрету са смрћу. Смрт долази да покоси свакога, кад дође вријеме. Витез и смрт играју шах. Око њих је тамно небо, узбуркано море и крај свијета. У опустошеној средњовјековној сценографији, Ингмар Бергман доноси мотиве хладноће, отуђености и неизбјежности умирања. Јунак филма, пролазећи кроз пусте камењаре, запљуснуте хладним морем, проживљава своје посљедње овоземаљске дане. Трчећи за добрим дјелима и покушајима избављења, уплетен је у праисконску игру. Плаши се, али пристаје да игра шах. Зна да ће да изгуби, али не зна шта би се десило да побиједи. Све стаје у његове бијеле фигуре. Мјесто, у овом случају, приказује ту унутрашњу борбу, која је мучно приказана у напетости његовог лица. Сва схрвана стварност која вришти у таласима и тамним облацима дочарава унутрашња превирања и жељу за бјежањем. Тамни облаци, олуја, партија шаха са смрћу, симболички смјештају мјесто радње у мјесто дешавања апокалипсе. Смрт плеше свој познати плес и игра шах и у коначници њене црне фигуре односе побједу.

Филм “Дивље јагоде”  доноси нешто другачији приступ локацијама. Лутајући кроз снолике предјеле свог живота, главни лик се сусреће са собом, на путовању до своје животне награде. Кроз лијепе сеоске крајеве, сјећајући се прошлих дана, прелази границе јаве и сна. Сјећања на и дјетињство, воде га до мириса дивљих јагода. Филм, као анализа душе и носталгичних осјећаја, доводи у везу најједноставнија сјећања, која обилазак мјеста може да изазове. Путешествије га одводи до посљедњег коначишта, у кући свог сина. На мирном мјесту, у једној соби, он се сјећа срећног тренутка и коначно бива спокојан. Мјесто, у овом случају, представља окидач сјећања и уточиште. Унутрашње стање лика увезано је са мјестима, јер га враћа у прошлост, док он, истовремено борави у садашњости.

Локацијски и временски одвојен од данашњице, филм “Дјевичански извор” доноси нову димензију стања ликова и мјеста.  Опустошена брда и шуме, тло су за стварање радње класичне приче о разбојништву, убиству и освети. Из сеоских предјела вребају људска чудовишта, најнижи пориви човјека и најмрачније ниске страсти. Издашни контрасти у ликовима, испољени су и у природи. Природа је звјериња, немирна и окрутна, као и злочинци у филма. Са друге стране, природа је невина, њежна и непозната, као млада дјевојка која страда у филму. Мјеста у овом филму у радњу уносе и митску ноту. Пролазак кроз шуму, до манастира испуњен је и сусретом са осамљеним човјеком у воденици и погледом гаврана, што је директна асоцијација на Одина и на пагански моменат који се провлачио кроз филм - почевши од дозивања Одина на почетку, до сурета са непознатим човјеком у шуми и страха од могућег оваплоћења божанства у стварности. Најбитније моменте филма заузимају љубомора, освета, људска злоба у контрасту с једном невиношћу и наивношћу гледања свијета. Исконски порив за осветом и враћање убиства убиством, кулминира у посљедњој сцени, појавом извора на мјесту гдје је њено тијело лежало. Симболика иза сеоског извора, у недођији, крије класичну завршну мисао - тамо гдје се угаси живот, настане нови. Ношење бијелих свијећа до манастира, кроз врлети црног свијета, представљају једно путовање до бијеле смрти, која се, у коначишту и десила.

“Персона” је филм у којем се сегменти који обухватају мјесто, вријеме и ликове стапају. Пустош острва Фаро је пустош коју ликови исказују кроз своје поступке. Пукотине у њима су опустошена пространства острва -  пуста кућа и пусто мјесто. Море је врисак онога што је заробљено унутра. Одвајање на острво је путовање ка проналажењу себе. Кроз разговоре и ћутања, исказују се све унутрашње борбе. Испољавају се располућене, незадовољне и растрзане личности, које носе личне терете. Унутрашње стање ликова на пустом острву, и овај пут се преноси на природу. Море и камење говоре више од онога о чему Елизабет ћути, а Алма говори. Двије супротне природе њихових личности, сједињене су у мјесто на којем бораве. Алма говори зидовима, камењу и мору, јер од Елизабет не добија повратне ријечи, добија само мучно ћутање.

Мјесто као окидач сјећања и ћутања, као приказ унутрашњег страха и лудила, мјесто као приказ унутрашње затворености и хладноће као немогућност споразумијевања, као вјера, као туга, као падање и уздизање - све то су мотиви које је Бергман провлачио кроз ријечи, ћутања, уздизања и пропадања својих јунака. Мјесто у којем живимо, људи које срећемо окидају у нама оно заташкано, закукуљено осјећање, од којег бјежимо. Стварају од нас оно што кријемо у себи и што већ јесмо. Учине да се затворимо у своју древну љуштуру и тако, себи непознати, празни и далеки, као сјене лебдимо свијетом.

Трилогија

Запажене моменте у којима се као локација издваја острво Фаро уочавају се у филмовима који се посматрају као трилогија. Стварно и онострано је у луцидним моментима које Карин проживљава и у филму “Кроз тамно огледало”. Читав филм је слика свијета у којем заблуде и лудости избијају из човјека. Окружени морем, снагом хладног дива, доживљавају моменте замагљене свијести и моменте јасноће. Главно мјесто у филму “Зимско свјетло” заузима сеоска црква. Све стаје у молитву, у опустошеној цркви и свештеника који сумња у своју вјеру, те је преиспитује кроз срџбу, гњев и мржњу, према себи и према другима. Трећи филм трилогије је “Тишина”. У потпуној тишини, у сусрету са непознатим језиком мјеста у које су дошле, двије сестре проводе дане у бесмислу и ћутању. Тишина се осликава у немогућности разумијевања језика и преноси на мањак комуникације међу њима. Мјесто у којем на све начине влада тишина, у овом филму је мјесто гдје се она претвара у тихи врисак. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.