Глоговац: Само истина долази до публике. Зато је мој посао вредан, зато је леп

Глоговац: Само истина долази до публике. Зато је мој посао вредан, зато је леп 09.02.2018 14:42 | B92

Један од најцјењенијих српских глумаца Небојша Глоговац преминуо је у 49. години на Институту за онкологију. Небојша је прије неколико година гостовао у емисији код водитеља Ивана Ивановића, гдје је говорио о свом глумачком развојном путу.

Ту је открио неке занимљиве детаље о томе како је уопште почео да се бави глумом, ко је био главни кривац за то, али и зашто свој посао толико воли.

Глуму је уписао 1990. године на београдском Факултету драмских умјетности, у класи професора Владимира Јевтовића.

“Кренуо сам на психологију, али психологија хоће да израчуна људска осећања, хоће да постане наука, хоће да се све стави у формуле да би постала озбиљна наука. Е сад, мени то израчунавање емоција не може да се стави у формулу. А пошто сам шест година ишао на глуму код Мике Алексића у Радио Београд, то су била нека занимљива искуства и ту је глума поред била стално. Брзо сам схватио да психологија није избор, а да ово јесте. Покојни Миленко Заблаћански је био кривац за то, наговорио ме је, када је радио у Атељеу младих у Панчеву, и он ми је улио храброст да ја то могу, да могу с публиком да комуницирам. Тако ме је и наговорио да упишем Академију“, рекао је Глоговац у гостовању 2014. године.

Могао је и да се похвали сјајном екипом која је те године уписала глуму са њим.

“Влада Јевтовић је имао намеру да те године прими само провинцијалце јер је његова теза била да провинцијалци јаче гризу, јаче се боре и да ће бити посвећенији том послу који воле. Ту има неке истине, није искључиво. У класи смо били Војин Ћетковић, Борис Пинговић, Сергеј Трифуновић и ја од мушкараца, Данијела Михајловић, Данијела Угреновић, Данијела Кузмановић, Каролина Цимеша и Наташа Нинковић од девојака – јака екипа.“

Глоговац је већ у другој години добио прилику да се појави у представи “Велика пљачка“ са Сергејем Трифуновићем. Каже, читав живот ће памтити тај тренутак.

“Кад тако размишљам шта се памти из живота, шта ти чини успомене, сведеш на то да су то неки бљескови, тих пар секунди, пар минута евентуално. То је био леп тренутак. Тада нисам ни мислио да ти то чини ту неку животну причу. Били смо у мензи, Сергеј је изашао јер га је звао из портирнице неко на телефон и онда се вратио и почео да скаче, урла и да ме грли. Дејан Мијач нас је тада звао да играмо у представи коју је тада радио са Цецом Бојковић, Бранком Цвејићем и Предрагом Ејдусом и ето нас двојица младих јуноша смо одмах били тамо. Велика је ствар да те у другој години зове један Дејан Мијач, озбиљан комплимент. Чим те он приметио, то нешто значи.“

Свој глумачки успех највише је приписивао чистоћи и приступу у раду.

“Ради се о приступу, томе шта хоћеш да режираш и нашем како то хоћемо да одглумимо. Значи када се иде са амбицијом да то буде славно и хит, то је погрешан приступ. Не идеш на материју коју радиш него на неке последице које ће се можда десити, које можда неће, тако да је у том иницијалном гледању на ствари тајна. Ја реагујем на емоцију. Ево, на пример, када неко добро пева на овим такмичењима често ми сузе крену. Исто је када гледаш нешто истинитито на сцени. Драго ми је због мог посла јер то говори да није у питању превара, није лаж. Онај ко успе да дотакне ту истину, тај долази до публике. Зато је вредан, зато је мој посао леп.“

1987. године Небојша је глумио Бобиног школског друга у серији „Бољи живот“.

1994. године се први пут нашао на филмском платну и то у ратној драми „Вуковар, једна прича“. Био је Фадил, војник ЈНА.

1995. године је имао прву главну улогу у филму „Убиство с’ предумишљајем“. Глумио је Богдана, Србина из Хрватске који је у рату рањен. Ова улога му је донела награду „Цар Константин“ на Филмском фестивалу у Нишу.

1996. године је снимио филм „До коске“ у ком је тумачио улогу Симкета, младића који је са другом отео бившег гангстера и покушао да му изнуди новац. 1998. године је учествовао у следећим остварењима: у америчком филму „Спаситељ“ („Savior“), у филму „Буре барута“ и у серији „Породично благо“.

1999. године је имао једну од главних улога у филму „Рањена земља“ у коме су приказани снимци бомбардовања Србије, познатог под називима Милосрдни анђео и НАТО агресија. Такође је снимио филм „Небеска удица“ у коме глуми бившег кошаркаша Кају који долази на идеју да поправи халу у којој су играли пре бомбардовања.

2001. године му је додељена улога Томе, возача хитне помоћи, у филму „Нормални људи“. Био је пандур у филму „Муње“ и Мики у филму „Бумеранг“. Наставио је снимање серије „Породично благо“ у којој је стекао популарност као вечити студент права Златко Гавриловић.

2002. године је глумио Вакија у „Т. Т. Синдрому“, једном од првих српских хорора, и Горазда Крањца у филму „Држава мртвих“.

2004. године је учествовао у снимању филма „Кад порастем бићу Кенгур“, а тумачио је улогу таксисте Живца који стално псује. 2005. године је играо у серији „Кошаркаши“ која говори о малом кошаркашком клубу из Београда.

2006. године је био доктор Мило Петровић у филму „Оптимисти“ и Маре у филму „Сутра ујутру“.

2007. године је имао главну улогу у филму „Клопка“ који говори о брачном пару који нема новца за синовљеву операцију, а једини начин да га скупи је да Младен (Небојша Глоговац) убије пословног човека са криминалним профилом. Такође је учествовао у филму „Хадерсфилд“ у коме је играо Ивана, бившег џудисту који се лечио по менталним институцијама.

2008. године је снимао серије: „Вратиће се роде“ и „Мој рођак са села“.

2009. године је тумачио улогу Бора у филму „Кењац“.

2010. године је имао епизодну улогу у босанскохерцеговачкој хумористичкој серији „Луд, збуњен, нормалан“. Играо је у филмовима: „Жена са сломљеним носем“, „72 дана“ и „Бели, бели свет“.

2012. године је започео снимање серије „Војна академија“ и глумио је у филму „Кад сване дан“.

2013. године се појавио у филмовима: „Артиљеро“, „С/Кидање“ и „Кругови“, као и у серијама „Stella“, „Жене са Дедиња“ и „Равна гора“. 2014. године је имао епизодну улогу Достојевског у серији „Отворена врата 2“.

2015. године је тумачио улогу пуковника Драгољуба Драже Михаиловића у филму „За краља и отаџбину“, Војислава Арсића у филму „Енклава“ и Леа Пфефера у мини ТВ серији „Бранио сам Младу Босну“.

2016. године је имао главну улогу у филму „Устав Републике Хрватске“. Глумио је професора у пензији који се декларисао као хомосексуалац и трансвестит.

Неке од позоришних представа у којима је играо су: „Сумњиво лице“, „Метаморфозе“, „Хадерсфилд“, „Шине“, „Луталица“, „Лажни цар Шћепан Мали“, "Хамлет" итд. У једном од ретких интервјуа који је дао за новине, рекао је да нема ништа против каријере у иностранству и да је имао понуде које су се сводиле на то да се западна публика убеди да овде живе дивљаци. У једном филму је требало да глуми руског макроа који бије своје курве, што је он одбио.

Награде и признања:

1996. године је добио награду „Ардалион“ за улогу Владимира у представи „У потпалубљу“.

2002. године му је уручена награда „Милош Жутић“ за најбоље глумачко остварење у сезони за тумачење Симеона Њега у „Златном руну“. За улогу Ивана у представи „Хадерсфилд“ је добио велики бој признања:

2005. године награду Новосадског отвореног универзитета за најбоље остварење по гласовима публике и Стеријину награду за глумачко остварење; 2006. године награду „Милош Жутић“ од Удружења драмских уметника Србије, награду „Ардалион“ на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу, и награду „Зоран Радмиловић“ на фестивалу Дани Зорана Радмиловића у Зајечару;

2007. године Гран при „Наиса“ и награду публике у Нишу, статуету „Слобода“ у Сопоту, Гран при на 24. сусретима позоришта Босне и Херцеговине и статуету „Давид Штрбац“ у Бањалуци.

2008. године је освојио: награду „Др Бранимир Ђорђевић“ за лепоту говора као главни протагониста у драми Франца Кафке „Замак“, награду града Београда за филмску уметност и награду „Иу Фипресци“ за најбољег глумца претходне сезоне.

2010. године су му додељене: награда за најбоља глумачка остварења на Шестом фестивалу медитеранског театра „Пургаторије“ у Тивту и награда „Сребрни делфин“ за улогу у филму „Жена са сломљеним носем“ у Португалу.

2012. године му је уручена награда „Бранка и Млађа Веселиновић“ за улогу у комаду Бранислава Нушића „Сумњиво лице“. Такође је добитник четири годишње награде ЈДП-а, наводи се на сајту "Биографија".