Позоришна критика: Хамлет

Глас Српске 23.08.2007 00:00

Пише Лука КЕЦМAН

ПЕДЕСЕТ година је прошло откако је последњи пут, а други по реду, одигран Хамлет у Бањој Луци. Заиста је пуно воде протекло Врбасом, док у његовој близини, тачније на тврђави Кастел, није поново заиграо дански краљевић, оличење драмског хероја који своју трагику гради на сумњама, страстима и идејама који му раздиру душу. Међутим, овакве и сличне податке би могли да пронађемо и у другим срединама чије обале запљускују Сава, Дунав, Дрина, Морава, Миљацка, Неретва и др. Зашто је то тако? Вероватно зато што за упризорење Хамлета морате имати: одличан ансамбл, уједначен, искусан, са неколицином изразитих појединаца који су дорасли заводљивим улогама којих је прегршт у овом делу, а посебно Хамлета; редитеља који је својим знањем и искуством дорастао величини дела који се налази пред њим, који има јасну идеју, решење како читати у новом времену Хамлета. Aко ово не постоји, или само делимично постоји, онда се Хамлет неће наћи на репертоару позоришта. Да ли су продуценти размишљали о овоме пре него што су кренули у најновији пројекат? Након одгледане прве репризе, ближи сам уверењу да нису него што јесу. Много је доказа за овакву тврдњу. Први: ко може да поверује, на основу игре Петра Божовића и Радмиле Живковић, иначе наших врсних глумаца, да је између Клаудија и Гертруде икада дошло до неке страсти, пожуде, прељубе, која је генерисала убиство Хамлетовог оца и суштински покренула лавину трагичних збивања? Само онај који зна о чему се ради, а онај који први пут гледа и слуша Шекспиров текст схватиће то као могућу пародију на фелинијевске ликове из његовог Aмаркорда. Ликови чији говор није клизио са језика, већ је представљао цепање неке страсти у дроњке. Други: постоји ли међу дворском свитом неко ко је старији од двадесет година? Неозбиљно. Трећи: шта је редитељ желео да постигне радикалним скраћењем текста, који је за последицу имао то да су се поједини ликови претворили више у функцију него што су представљали праве партнере, пре свега Хамлету, Полонију и Офелији? Ово се посебно односи на Хорација (Душко Мазалица), Гилденстерна (Златан Видовић), Розенкранца (Велимир Бланић) који су и са оно мало задатака показали да су дорасли улогама које су им додељене, али су их градили од остатака оригинала. Четврти: шта је редитељ желео самим крајем у представи, где се у великој мери изневерава Шекспир и прави својеврсни позоришни масакр? Пети: како је могуће да се ради најбоље Шекспирово дело, без лектора, а зна се да је његова највећа вредност пре свега у изговореним речима? Зато је резултат управо супротан реченицама које Хамлет изговара путујућим глумцима, и које су, гле случаја, у великој мери штриховане. Шести: вероватна жеља редитеља да све упакује у два часа, без паузе, резултирала је таквим темпом казивања текста да је понекад била неопходна надљудска концентрација да се ухвати мисао, а поновићу, Хамлет је сав у мислима. Хамлет је трагедија мисаоности. Она је узрок неодлучности због које јунак одлаже извршење дела. Он је уман, племенит, осећајан, идеалист и сањар, али немоћан у конкретном делању, јер мисао и умовање спутавају његову вољу. Хамлет Владимира Ђорђевића више дела него што мисли. На то га тера наметнути темпо казивања и самим тим игре, која је посебно у сцени са Офелијом дотакла границу изневеравања суштине Хамлета. Он и кад хоће да мрзи није у стању то да уради, посебно не Офелији. Такав приступ игри је имао покрића у сценама које иначе траже Хамлетову акцију, док је у осталим врло упитан. Седми: поједностављени мизансцен, често и потпуно неурађен, глумце је доводио у позицију сценског ораторијума, статичности својствене некадашњим пригодним рециталима. Повремено би га разбијао Полоније, дворски маршал, а не велики доглавник како је наведено у каст-листи, у тумачењу Владе Керошевића који то чини управо из процеса размишљања и своју виспреност и лукавост претаче у игру, водећи рачуна да је она сурово родитељска према Офелији, удворичка према Клаудију, снисходљива до арлекинства према Хамлету, племенита и очинска према Лаерту, резолутна према потчињенима. Овој примедби, одсуства мизансцена, а самим тим и односа међу ликовима, понајвише иде у прилог сцена лудила Офелије (Aња Станић) у којој је она суштински сама, јер ниједан од присутних ликова, а има их 6-7, ничим не показује да га интересује промена психе ове несрећне девојке. Штета, јер је млада глумица Aња Станић својом игром заслужила да је искусна рука редитеља доведе до глумачке бравуре. И поред свега заслужује све честитке. На крају, шта је добро остало после овога Хамлета? Остало је то да је позоришно оживљен простор Кастела, да он својом архитектуром и историјом припада уметности и тако убудуће треба и да остане. Смелост младих људи да се изборе за уметност, иако је свуда сузбијају, вештином која личи на оружје. Зато, убудуће нека се наоружају са више мудрости, делотворног расуђивања и неизбежног лукавства, који се овде често, али погрешно, именује памећу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.