Тузланска туга

Тузланска туга
Ведрана Кулага
15.05.2019 13:45

Рат у БиХ је завршен прије готово двије и по деценије, а сјећања на те мучке дане не пролазе и посебно ојачају у вријеме када се ближи дан када је током неке од ратних година почињен тежак злочин, а један од таквих је и напад на војнике ЈНА, познатији као “Тузланска колона”.

Од напада на колону се навршава 27 година. Толико времена је прошло од када је јавно, на телевизији, приказан напад на војнике који су се у складу са ранијим договором, мирно повлачили из Тузле и који, вјероватно, нису ни помислили шта ће их снаћи кроз неколико минута.

Из засједе је убијено 59 војника, више десетина их је рањено, а њихова смрт је и дан-данас без казне. Просто је немогуће, а не поставити питање - како је то могуће? Како је могуће да нико не одговара за убијене војнике и како је могуће да се то није десило ни након оволико година, нарочито ако се то и може видјети и чути?

Нерјешавање предмета ратних злочина и гурање под тепих неких од њих је један од проблема који највише гуши ову земљу. Рат се, нажалост, десио и оставио иза себе бројне мајке у црнини на свим странама, а убијање истих је настављено и касније, јер нису кажњени они који су наредили, испунили и на било који други начин учествовали у тешким злочинима са почетка деведесетих година прошлог вијека.

Таквих примјера је превише, а добрим дијелом се односе на предмете гдје су жртве припадници српског народа.

Свако ко је починио злочин треба да одговара, али је годинама на сцени таква слика да су махом процесуирани само припадници српског народа и да они добијају најтеже казне, док су остали боље среће.

“Тузланска колона” је само један од случајева који није добио епилог и који је прошао далек пут од иностраних до домаћих правосудних институција, али одговорни још нису изведени пред лиде правде.

Породице страдалих и преживјели не могу, с правом, да се помире са тим и истрајни су да ће док су живи тражити правду за оне који су тог 15. маја 1992. године убијени на Брчанској малти, приликом мирног повлачења из Тузле, града који тај дан слави као дан побједе и који годинама не жели да допусти да породице на мјесту страдања положе цвијеће и запале свијеће за њихове синове, очеве, браћу, саборце...

И толико о причи о помирењу.

Није “Тузланска колона” усамљени предмет. У том низу је и “Добровољачка улица”, која се десила истог маја, исте године, само неколико дана раније. И ту страдали војници, а и њихови најмилији, још чекају правду, у коју, како вријеме пролази, све мање вјерују.

БиХ ће тешко направити значајнији и видљивији искорак ка бољем сутра све док се у ладицама налазе, без епилога, случајеви као што су претходно наведени и док се за помирење не буду видно заложили сви, а не само причали о томе.

Колумне Коментар дана