Хрватска Олуја (19)

Глас Српске 21.08.2007 00:00

Послије жестоке артиљеријске паљбе по селима у Книнској Крајини, наилазили су хрватски војници и узимали из кућа све вриједно што су могли понијети, ако није било уништено експлозијама.

Милан Летуница из села Гошић у книнској општини, испричао је своју избјегличку голготу годину дана послије бјежаније у Добановцима. Његову изјаву забиљежио је Радивоје Николић 17. јула 1996. Летуница свједочи: - Четвртог августа 1995. године, рано ујутро око пет сати нас мјештане Гошића пробудила је јака артиљеријска паљба, захвативши широко подручје око Бенковца, Станковаца, Промине и Брибира. Најснажније детонације чуле су се у подручју око Книна. Током цијелог дана задржао сам се у нашем селу Гошићу, не знајући шта ћу и куда ћу. Тако смо се осјећали сви. До касно увече нисмо ни знали да је почела евакуација становништва. Када смо чули шта се дешава, шаљем своју жену Манду, која је имала шездесет три године, у Груловиће код Кистања. Тамо је био збјег гдје су се људи склонили. Она одлази с комшијама, а ја ћу остати на огњишту с неком надом. Моје село имало је тридесет седам домаћинстава, укупно око педесет становника, а нас је те вечери остало у Гошићу дванаест, забринутих и узнемирених догађајима. Око двадесет три сата покушао сам да мало прилегнем, али од сна није било ништа. Цијелу ноћ бректали су трактори и друга возила у колони која се кретала према Книну. Претрес села и пљачка Уплашен, чим се разданило изишао сам из куће да обиђем село. Срео сам се са Летуњићима Савом и Марком, Маријом и Гојком Лежајићем. Сви они били су из истог засеока - Летунићи. У засеоку Борци нашао сам Марију, Косу, Грозду, Саву, Душана и Милку Борак. У Жежељима - трећем засеоку - нисам затекао никога. У недјељу су у село дошли хрватски војници, претресали куће, односили ловачке пушке и што су нашли од војничке опреме. Нису ме тукли, само су ме испитивали, да ли има још четника у селу и гдје ми је породица. Рекли су да би било боље да сам и ја отишао. Други дан по одласку ових долазе други војници у униформама, наоружани и у групама по троје до петоро. Долазе у аутомобилима. Пљачкају све. Најприје јањце и телад. Касније свиње, краве и коње. Из кућа узимају шпорете, фрижидере, шкриње, телефоне и све друго што се могло понијети. Ја сам бјежао у шуму кад су они долазили. Од мојих комшија који су остали, пљачкаши су тражили да се склоне да не смију гледати шта то они раде. Стално би пуцали кад би прилазили и дошли у село. Долазили би обично у 9 ујутро а одлазили око 3 поподне. Увече и по ноћи нису долазили. Пљачкање је било систематско и потпуно сваки дан. Отприлике седам дана након што су моје комшије избјегле око 14 сати чула су се два пуцња из правца куће Гојка Лежајића. Сава Летуница је баш тада кренула по воду на Гојкову цистерну. Нашла га је мртвог у авлији. Погођен је једним метком у предјелу груди, а други метак је оставио траг на бради. Позвала је мене, Марка и Марију. Отрчали смо тамо и видјели пљачкаше који су управо одлазили. Гојка смо сахранили ноћу, на нашем гробљу у Гошћу. Преко дана нисмо смјели јер смо се бојали да ће нас све побити. Тих дана обилазили су нас МКЦК, тим из Бенковца. Све су нас пописали, дали нам хране и рекли да смо безбједни, да нам нико неће ништа нашкодити, те да ће нас обилазити редовно и доносити храну. Нас једанаест сваки дан смо били у непосредном контакту, бјежали смо кад би наилазила војска која пљачка, а увече смо се поново враћали кући. Пред крај мјесеца, негдје око 16 сати поподне видио сам један ауто бијеле боје како улази у Гошић. Сакрио сам се иза једне ограде и посматрао. Нешто касније чуо сам пуцњаву из аутоматске пушке. То је трајало кратко. Послије десетак минута исти ауто се вратио у правцу одакле је и дојурило. Одлазим кући и одмах ми долази Богдан Добрић, који је, сав узбуђен, рекао да су сви у засеоку Борци побијени. Одлазимо најприје у кућу Душана и Милке Борак. Милка је крунила кукуруз и тако убијена, а Душан сједио у авлији и ту стријељан. Убијени су са више метака у груди. У кући Саве Борка, налазимо Саву, Грозду и Васиља, сви су пресјечени рафалима преко груди. У дворишту сусједне куће налазимо Косу исто убијену са више метака у груди, а у кући до ње Марију Борак која је, такође, крунила кукуруз и убијена са више метака у груди. Црвени крст не реагује Увече је дошао Живко Борак из Задра и пријавио овај масакр полицији у Бенковцу. Никога од мојих комшија убијених нисмо дотицали сви су остали онако како су убијени на истим мјестима, све до јутра. Ујутро је дошла војска и полиција, било их је десетак. Видио сам да су сликали лешеве, посипали некаквим прахом и стављали их у црне вреће. Ја сам им морао рећи податке о годиштима и њихова имена. Одвезли су их у Книн и закопали на градском гробљу. Поводом овог догађаја нико из Међународног Црвеног крста није долазио. Нас сада четворо, у страху да ћемо и ми бити убијени, одлазимо из Гошића. Сава иде у Шибеник, Марко и Марија у УНПРОФОР у Книн, а ја у Задар. Ту остајем код Срећка Егића седам дана. Послије тога идем у сабирни центар у Задру, гдје сам чуо да је тамо умрло 15 старијих људи из Буковице. Видио сам и 8 непокретних старих лица у јадном стању. Сутрадан сам у конвоју отпутовао према Сремској Митровици, а у СРЈ стигао, седамнаестог септембра 1995. године. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.