Операција Радуша 72 (8)

Глас Српске
Операција Радуша 72 (8)

Хеликоптерска потјера није дала мира преосталој четворици бугојанске групе терориста, којима ни нова скровишта нису више била сигурна. Били су откривени, свјесни да су тиме навукли још већу хајку на себе.

Пошто су заноћили у пећини на западним падинама Чврснице, четворица преосталих терориста из "Бугојанске групе": Aмброз Aндрић, Павао Вегар, Видак Бунтић и Мирко Власновић нису имали јасну представу о томе колико су дуго спавали у новом скровишту. Пробудила их је јака бука хеликоптера, који је на правцу сјевер-југ направио круг ка Посушју, враћајући се на сјевер према Дувањском пољу. Терористи су сматрали да, ако остану у овом скровишту, веће су шансе да их потјера не открије. Хеликоптер је поново направио велики круг и све више се приближавао падинама Чврснице. Онда су га у једном тренутку изгубили из вида кад је замакао за планину, али су и даље јасно разазнавали његов звук, који је био све ближи. У једном тренутку летјелица је изронила иза брда у ниском лету, продуживши према Посушју. Терористи су одахнули, а њихов вођа Aмброз Aндрић их је тјешио како им је склониште у пећини најсигурније. Поред страха од потјере, терористе је највише мучила глад. Хране им је одавно нестало, па је Вегар, који је познавао терен, отишао и донио воћа и поврћа, које је нашао по воћњацима и баштама. Остали су скривени у пећини још пет дана. Сваке ноћи се неко други спуштао у најближе село и прибављао храну. Aли, дуже од недјељу дана нису могли издржати. Деветог јула кренули су у најближе село, како би се снабдјели храном. Спуштали су се низ планину до првог села, гдје их је, умјесто добродошлице, дочекао плотун јединица територијалне одбране. Сачекуша свуда Морали су поново бјежати у планину. Aли сада су били свјесни да су откривени и да су навукли хајку на себе. Бјежали су кроз шикару изнад Посушја према Имотском. Увече су стигли у Бркиће, које је Вегар добро познавао. Ушли су у заселак, али чим су стигли до првих кућа, зачуо се пуцањ. Засједа их је чекала на путу. Отрчали су у заклон и узвратили ватром. Почели су се повлачити, настављајући да пуцају. У тој размјени ватре теже је рањен резервиста Миле Одак из Љубушког. Рана је била смртоносна. Нажалост, била је то дванаеста жртва у редовима југословенске војске и полиције. Безглаво бјежећи из села, Aндрић, Вегар, Власновић и Бунтић исте ноћи су се склонили у пећину коју су пронашли дан раније, оставши у њој цијелу наредну недјељу. Aли, поновило се оно што су већ били проживјели у пећини на Чврсници. Поново су остали без воде и хране, а није било ни шумских плодова. Уз све то, потјера је сада тачно знала гдје се скривају. Шестог дана боравка у пећини одлучили су да наставе пут. Када је пала ноћ, кренули су према западу. Кретали су се сјеверним падинама Биокова према Мосору. Кад су избили на једну чистину, зауставили су се да се одморе. Били су потпуно сигурни да им потјера није иза леђа, али нису знали да иду право у клопку. Било је то изненађење на које нису рачунали. Кренули су према селу Трмбусима изнад Омиша, на источним обронцима Мосора, јер им се учинило да би тамо могли добити храну. Сковали су план да Aндрић и Вегар у најближој кући потраже храну, а да Власновић и Бунтић чувају одступницу у случају да се план изјалови. Нису ни слутили да им је то посљедња "акција" и да двојица од четворице преосталих чланова разбијене терористичке групе "Феникс" живе своје посљедње минуте. Двојица терориста су ушла у прву кућу, а одмах за њима и двојица полицајаца, који су их након дојаве из Омиша чекали у селу: "Ваше документе, молим", обратио се полицајац. У том тренутку Aндрић је завукао руку у унутрашњи џеп и умјесто докумената потегао револвер. Истог тренутка два пуцња слила су се у један. Aндрић се без гласа срушио на под, а полицајац се затетурао. Метак га је окрзнуо и забио се у зид иза његових леђа. Други милиционар видио је своју шансу оног тренутка кад је Aндрић бјесомучно испразнио револвер и истовремено пао покошен. И сам је осјетио снажан удар, с десне стране, а затим и у лијеву ногу изнад кољена. Повукао је обарач управо кад се Вегар спремао да учини то исто. Рафал из аутомата био је бржи и више се није помакао. Послије драматичног догађаја у Трмбусима, Бунтић и Власновић су се у паници раздвојили и сваки је кренуо на своју страну. Потјера је убрзо пронашла Бунтића у селу Шестановцу близу Омиша, иза неке ограде, потпуно изгубљеног и помраченог ума. Деветнаести и посљедњи терориста, Мирко Власновић, још се крио негдје у неприступачним предјелима Мосора. Потјера није одустајала. Испред Мирка Власновића било је нових двије стотине километара тумарања планинским врлетима. Ишао је према родном Земунику, код Задра. У четвртак, 27. јула увече, стигао је у своје село и бануо на врата куће у којој се родио. Нико му ни име није поменуо. Био је сав изобличен и зарастао у браду. Исте ноћи из Задра је у штаб акције "Радуша" послана и посљедња хитна порука. "Ноћас у један сат у Земунику је ухваћен жив деветнаести члан фашистичко-терористичке групе која се прије мјесец дана илегално убацила у земљу..." Пресуда Сва југословенска гласила пренијела су 13. марта 1973. године саопштење Војног суда у Сарајеву, у којем је, између осталог, стајало: "Пред Војним судом у Сарајеву одржан је од 11. до 21. децембра 1972. главни претрес - суђење ухваћеним члановима фашистичко-терористичке групе: Ђури Хорвату, Вејсилу Кешкићу, Мирку Власновићу и Лудвигу Павловићу. Група се пребацила из Aустрије у нашу земљу 20. јуна 1972. да тероризмом, насиљем и убиствима дјелује на разбијању Југославије и рушењу Уставом утврђеног поретка СФРЈ. На основу опсежног доказног материјала Војни суд у Сарајеву утврдио је да су Хорват, Кешкић, Власновић и Павловић починили кривична дјела против народа и државе, те их осудио на смртну казну. Разматрајући жалбу оптужених и њихових бранилаца, Врховни војни суд потврдио је у цијелости пресуду Војног суда у Сарајеву. Оптужени и њихови браниоци уложили су жалбе Врховном суду Југославије на пресуде Врховног војног суда. Врховни суд Југославије одбио је жалбе оптужених и бранилаца као неосноване и потврдио пресуде Врховног војног суда. Поводом молби за помиловање које су поднијели осуђени и њихови браниоци Предсједништво СФРЈ донијело је одлуку да се не уваже молбе за помиловање Ђури Хорвату, Вејсилу Кешкићу и Мирку Власновићу, а Лудвигу Павловићу усвојило је молбу за помиловање и смртну казну замијенило строгим затвором од 20 година. Пресуде над осуђеним Ђуром Хорватом, Вејсилом Кешкићем и Мирком Власновићем извршене су." (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана