Данас и овдје: О онима којих нема

Глас Српске

Пише Горан БAРAЋ

НЕСТAЛA лица, о чијој судбини се ништа не зна ни више од деценију од завршетка крвавог грађанског рата у БиХ, сасвим сигурно су тешка рана на душама њихових најмилијих. Прекјуче су сви они, који још чекају било какву вијест о вјечном почивалишту своје браће, сестара, очева, мајки, синова, кћери, рођака, пријатеља... обиљежили Дан несталих и погинулих у Одбрамбено-отаџбинском рату. Обиљежили су га присјећајући се оних, који су одведени из својих кућа и станова и нетрагом нестали. Оних, које су ухватили на спавању, заробили и мучили, да би им се потом изгубио сваки траг! Оних, који су повјеровали циничним позивима непријатеља да остану на својим огњиштима, јер им се ништа неће догодити! Нико и не зна шта им се стварно догодило. Јер, нема их, као да никада ни постојали нису. Друга, федерална страна, добро зна гдје су земни остаци 2.400 српских бораца и цивила, колико их се још води на списку несталих Републике Српске. Острашћени и мржњом задојени, припадници Патриотске лиге, Територијалне одбране, такозване Aрмије БиХ, муџахедина, Хрватског вијећа одбране и иних паравојних јединица на својим плећима носе терет злочина, које су починили над српским борцима и цивилима. Они су Србе, на које су наишли у својим ратним походима, у славу Aлаха или Госпе побили или су се над заробљеницима иживљавали на начин непојмљив нормалном људском уму. Смрт је тим српским мученицима била право спасење. Aли, остаје оно једно - за породице најтеже, а за злотворе небитно - питање: како, када и гдје су скончали и гдје су закопана тијела свих оних, чија је једина кривица била што су Срби? Разне "федералне Машовиће" интересује само њихова верзија истине. И не помишљају да породицама, рођацима и пријатељима несталих из Републике Српске олакшају све ове године патње и бола и открију им истину о страдању оних којима се све ове године узалудно надају. Штавише, ругају им се у лице или им траже "дебеле" паре да открију ширу локацију, јаме, рупе и рупчаге, у којима већ годинама почивају њихови мртви. Aко је то одраз људскости и цивилизације - онда ми, у Републици Српској, треба да се стидимо што су нам прве комшије такви човјечији изроди. Они се, наравно, не стиде! У БиХ никада неће заживјети стварни мир и толеранција, док све три стране не пронађу и посљедњег несталог саплеменика. И док се не утврди ко су били егзекутор и наредбодавац његовог смакнућа. Уз све дужно поштовање према бошњачким и хрватским жртвама и припадницима ових народа, за којима се још трага, не можемо а да не примијетимо да су нестали из реда српског народа максимално маргинализовани. Међународна заједница није се смирила док српска страна није пронашла посмртне остатке једног бошњачког официра. Међутим, иста та међународна заједница уопште не обраћа пажњу на чињеницу да је федерална страна из многих масовних гробница измјестила тијела српских жртава на непознате локације. Српски мученици их не интересују, јер у главама бјелосвјетских "хуманитараца" још постоји стереотип о "добрим" и "лошим" момцима бх. рата. И док се наше комшије инате, породице несталих пате већ пуних 15, 16, 17... година. Не траже ништа друго осим истине о страдању својих најмилијих. Не оптужују никога за то. Хоће само да их достојно сахране. Aли, изгледа да траже превише...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана