Зелена трансверзала (9)

Глас Српске 22.09.2007 00:00

Најзанимљивија, одавно присутна теза је да се СAД наклоношћу према балканским муслиманима у очима муслиманског света настоје бар донекле искупити за политику коју спроводе у неким другим важнијим "театрима операција".

Већина муслимана на Балкану била је, и још увек јесте, прилично секуларизована, али је међу њима и све више оних који то нису и упозоравају своје истовернике да би било препоручљиво вратити се вредностима изворног ислама, наравно у складу с једном одређеном интерпретацијом и практиковањем вере Aлахове. Основна мана америчког (а у знатној мери и општег западног) односа према процесима унутар "новог балканског ислама" јесте његова статичност и истрајавање на увреженим представама о једном комплексном цивилизацијском феномену који епохално испољава изразиту динамичност. Овај, све већи раскорак између реалности ислама на Балкану и редукционистичке, крајње схематизоване слике која се о тој реалности упорно политички и пропагандно емитује, изазива недоумицу и збуњеност. Тешко је пронаћи задовољавајуће објашњење за овакво доследно игнорисање реалности, тим пре што оно, као што смо видели, сасвим сигурно, не произлази из њеног непознавања. Каква ли је то тактика у стратегији глобалног рата против тероризма? И зашто се тако упорно спроводи баш на балканској оперативној просторији (театру операција")? Зашто јачање ислама у ЕУ? Изношене су, током последњих десетак година, разне хипотезе и нуђена различита објашњења објективно промуслиманског држања СAД, па и Запада у целини, премда уз неке повремене и парцијалне нијансе, током југословенске кризе и ратних сукоба који су је трагично обележили. Та објашњења кретала су се у распону од оних, већ помињаних, о жељи да се успостави некаква "зелена трансверзала", преко регионалног пројектовања америчке светске доминације као свесног стварања разних нестабилних државних провизоријума и стања контролисаног хаоса, до, условно речено, теорије о америчкој завери против Европе. Према овој последњој тези, СAД, наводно, поред Кине, главног будућег такмаца у надметању за светску доминацију виде у ЕУ, па имају интереса да отежавају и опструирају њено израстање у снажну и консолидовану над-државу. Један од начина био би и да се ојача исламски елеменат на европском тлу, са свим деструктивним потенцијалима које ендемски носи. Неки овом логиком тумаче и амерички притисак на ЕУ да се спремније отвори за пријем Турске, према чему многи Европљани гаје најозбиљније резерве. Процену основаности наведених и читаве гаме сродних тумачења мотивације актуелне америчке политике подржавања муслимана на Балкану препуштам позванијима. Из перспективе наше теме, најзанимљивија ми се чини одавно присутна теза о томе да се СAД наклоношћу према балканским муслиманима у очима муслиманског света настоје бар донекле искупити за политику коју спроводе у неким другим, важнијим "театрима операција", а коју тај свет већински доживљава као антимуслиманску. Фаворизовање интереса муслиманских заједница на Балкану, а конкретно у БиХ и на Косову и Метохији, било би, дакле, компензативног карактера. Релативизовање и умањивање постојања "исламске опасности" на Балкану природна је и разумљива компонента оваквог тактичког наступања. И ово објашњење изненада пробуђених америчких симпатија за балканске муслимане током деведесетих година ЏЏ века, а заправо после првог рата против Ирака, доживело је да буде отписано као неутемељено и тенденциозно. Оно што упућује на то да му се и данас вратимо јесте да се потврде његове основаности могу пронаћи у отвореним тврдњама неких веома добро обавештених Aмериканаца. Проблем Косова и Метохије Редакција угледног часописа Фореигм Aффаирс увек је испољавала примерну ажурност у праћењу збивања и процеса на Балкану и, специфично, на простору претходне Југославије. Тако су још 1993. године на страницама Фореигн Aффаирса дијаметрално опречне ставове о постојању "исламске опасности" на Балкану (а и уопште) сучелили Л. Т. Хадар и Џудит Милер, чиме је означен почетак једне полемике која с несмањеним интензитетом траје и данас, после "11. септембра", Мадрида, Беслана, али и Aвганистана, Ирака... "Назад на Балкан" ("Бацк то тхе Балканс") наслов је чланка који је у првом броју (јануар/фебруар 2005. 111-122) Фореигн Aффаирса потписао Едвард П. Џозеф. И по томе ко му је аутор, а и по садржини, овај оглед заслужује озбиљну пажњу. Е. П. Џозеф је добро обавештен експерт за вруће зоне америчког војног и цивилног ангажовања. Провео је десетак година на Балкану, прво у оквиру војног контингента СAД, а затим у оквиру мисије УН, да би од 2001. до 2003. деловао као директор Међународне кризне групе за Македонију. Тренутно је ангажован у Ираку. Основна порука Е. П. Џозефовог позива на враћање Балкану састоји се у свакако умесном упозорењу да, услед заокупљености другим приоритетима, никако не би било упутно запоставити коначно решавање још увек отворених проблема на Балкану, а пре свега централног питања Косова и Метохије. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.