Бечке шетње: Aутентични дух декаденције

Глас Српске 19.09.2007 00:00

Aлександар МИТРОВИЋ

У РAСПРAВAМA о духу краја 19. вијека у Бечу, постоји једногласност мишљења о томе да су дјела сецесије - као дјела јединственог умјетничког покрета тог времена, времена бел епока - најаутентичније свједочанство декадентног живота Беча на размеђи два вијека. Величање значаја сецесије истовремено се може читати као давање легитимитета периоду умјетничког и интелектуалног процвата, као и силини креативне енергије која је обиљежила то раздобље. Aртистички укус се ријетко када тако савршено поклопио са укусом владајуће класе, успјевши кроз истанчаност и богатство детаља, сугестивно транспоновати живот буржоазије, сјај, раскош, али и распојасаност и склоност хедонизму. У духу и атмосфери који су присутни у дјелима умјетника сецесије, а поготово на радикално стилизованим сликама њиховог покретача и најзначајнијег представника Густава Климта, сјајно се рефлектује сан о невиној умјетности која је усмјерена ка ужитку и која је у служби безбрижног друштва. Управо сецесија - или арт нуво како је зову Французи - са већином њених протагониста, и Климтом као предводником, заузима највећи дио импресивне сталне поставке бечког Леополд музеја. Још као студент, овладавши техникама фреско-сликарства и мозаика, Густав Климт је радио по престижним наруџбама, па је тако осликавао унутрашњост бечких палата, међу којима и палату у власништву царице Елизабете, те, усавршавајући елементе стила по којим ће касније постати познат, радио на украшавању Бургтеатра и степеништа бечког Умјетничко-историјског музеја, што му доноси велика друштвена признања, међу којим се истиче одличје цара Фрање Јосипа за посебне заслуге из подручја умјетности. Климтов самосвојан стил ког одликују симболизам, оптичке варке, асиметричне композиције, као и наглашена барокност у украшавању ликова, смјеса је библијских и митолошких мотива и, врло често, портрета жена, својеврсних фем фатал које су сликане у хиперреалистичном маниру. Иако друштвено призната, Климтова умјетност је, носећи у себи непорециве модернистичке интенције, била далеко од академског стереотипа, па је понекад, као у случају осликавања ауле бечког Универзитета, знала изазвати згражавање моралиста. У складу са духовном климом Беча тог времена, попут свог савременика и бечког суграђанина Сигмунда Фројда, Климт је пронашао лајтмотив свог дјеловања у сексуалности и у трајној преокупацији еротизмом. Усљед протеста тадашњих пуританаца због сликања голих тијела, Климт се опредијелио за сликарски поступак који ће га учинити трајно препознатљивим - људску анатомију прекрио је орнаментиком. Заобишавши на тај начин цензоре и представнике лажног морала, он своје голе моделе из високог друштва прекривао отменим хаљинама цвјетних мотива, на тај начин само потцртавајући оно што се крије испод, оно што га највише заокупља - заносни еротизам. Иако славан првенствено по портретима својих фаталних жена, ипак - у чему се се већина аналитичара његовог рада слаже - Климт је своје најиновативније радове реализовао као сарадник архитеката, при чему је, кроз креирање умјетничког заједништва, послужио као живи доказ сецесијског јединства умјетности и заната.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.