Коријени геноцида (5)

Глас Српске
Коријени геноцида (5)

Геноцид над православним и јеврејским вјерницима 1941-1945, није могуће схватити ако се мисли да га је извршила само полиција и војска и да религиозни фанатизам није захватио цијело друштво. Католички сељаци у Далмацији убијали су с пасијом своје српске сусједе" - извјештавали су Италијани

Геноцид над српским народом, као ни холокауст над јеврејским, не би се могао тако сурово остварити 1941-1945. да није дубоко припреман из историје. Aнтисемитизам је стар колико и хришћанство, али антијудеизам католичке цркве, који се за неколико векова систематски исповеда, је ипак био основа за његову световну варијанту антисемитизма. Елементи су били уграђени у политику тријалистичке реформе хабзбуршке монархије, на чему ради престолонаследник Франц Фердинанд са странком Карла Луегера. У "Меин Кампф" Хитлер је поменуо да је то био покрет, за који је у младости имао погрешна убеђења, кога треба следити. Цела средњоевропска грађанска класа, са великим делом интелигенције, пре 1914. жваће идеологију потребе обрачуна са демократским владама. У студији о десном радикализму пре 1914. и објављеној 1970, чешки историчар Бедрих Левенштајн вели да немачка средња класа живи од идеја о "јаком човеку" који ће државу водити у сталне спољне експанзије и опште милитаризовање друштва. У БиХ државни функционери исповедају потребу стварања "једног поштеног апсолутизма" будућности ("еин гелиндер Aбсолутисмус"). У доба Aнексионе кризе 1908-1909. хрватска политика у Босни ствара неке институције које ће бити ускрснуте у Светском рату 1941. Тада је постојала намера да се организује добровољачка "Црна легија" против српских претњи. У Хрватској политичари Исо Кршњави и Иво Пилар развијају управо тада идеје о потреби расног хомогенизовања будуће хрватске државе од словеначких граница до реке Дрине. Улога "Католичке акције" Геноцид у рату 1941-1945, у свим варијантама стратешких припрема фашистичких држава, носио је у себи идеје и програме о диктатурама које ће извршити етничко и расно чишћење. Црква је одиграла одређену улогу у припремама победе усташког покрета Aнте Павелића над политиком хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Кратко време, док још није сео на трон загребачког надбискупа, Aлојзије Степинац је створио "Чисту католичку акцију". Њено постојање од 1936. је открио један од њених функционера, али је историчари нису још темељитије реконструисали. Изричито се захтевало да хрватски католици направе конверзију од подржавања Хрватске сељачке странке ка усташком покрету у емиграцији, који на револуционаран начин разара раније федералистичке планове о месту Хрвата у преуређеној Југославији. Првих дана рата 1941. није било сасвим јасно које су границе прокламоване независне државе у Хрватској. То пита новоименовани "командујући генерал" у Загребу Глез Хорстенау Aдолфа Хитлера на путу да преузме ту значајну дужност. Хитлер је веровао да ће то бити река Босна, јер више се због етничког распореда не би могло одржати. Мусолинијев генералштаб је разрадио план разграничења хрватске државе, по коме би Хрвати имали излаз на море у Сушаку, а Срби у Дубровнику. Италијанска званична политика, укључујући и краљевски двор који је пристао да принц од Савоје постане будући хрватски краљ, не сматра да би из те државе Срби требало да буду искључени. Још није разрађено како су ови планови пропали и успостављена држава до реке Дрине. Очигледно је у том питању одлучујућу улогу извршила Света столица. Италијанска војска је у свим извештајима од почетка окупације упозоравала да нова хрватска влада води политику искорењивања српског и јеврејског становништва. Видели су да то изазива отпор у српским селима. Прве оружане чарке су можда, старије од формалног датума избијања рата 6. априла 1941. У априлу 1941. се убијају Срби у Бјеловару, кроз цели мај месец опасност од оружане побуне због насиља над њима је из дана у дан расла. Први оружани одред је створен 3. јуна у селу Удрежње код Невесиња, где су усташе претходног дана извршиле покољ становништва. Пре него је створен логор у Јасеновцу са мрежом мањих логора по Славонији, усташке власти су мислиле да подигну један на доњој Неретви. због противљења италијанске војске то је измештено у зону ван италијанске војне окупације. Нацистички новинари који су путовали кроз нову хрватску државу (Aдолф Дреслер) јавно су писали у својим књигама да је 1941. у Србију протерано 250.000 Срба. Није сакривано да су Јевреји били одстрањени из друштва и чудили су се да су у италијанској окупационој зони били само натерани да носе жуту траку и Давидову звезду, али су се слободно кретали. Италијанска обавештајна служба је сазнала да је Главни усташки стан у Загребу издао наређење логорницима да се до 6. септембра мора завршити искорењење православног становништва и да се цела имовина мора предати породицама муслиманским и католичким. Италијани су оцењивали да нова хрватска влада води политику искорењивања православног и јеврејског становништва. Када је због овога у Загреб послат функционер министарства спољних послова Лука Пјетромарки, известио је да политика конверзије на католичанство представља "фундаменталну тачку његовог (Павелић) програма и да у његов успех улаже заслепљену веру која не трпи приговора ни одлагања". Геноцид над православним и јеврејским верницима је немогуће схватити ако се мисли да је он извршен од стране полицијских и војних формација и да религиозни фанатизам није захватио цело друштво. Италијани су извештавали да у Далмацији католички сељаци "с пасијом" убијају своје српске суседе. Непосредно пред слом југословенске државе уредник београдске "Самоуправе" и државни функционер Јовановић-Стоимировић бележи у свом дневнику да се сарајевски Јевреји више боје својих муслиманских суседа, него немачке војске која долази. У Сарајеву је од око десет хиљада Јевреја, преживело 1.400. Ликвидирани су пре почетка масовног холокауста, како је наређен након конференције на Ванзе језеру. Оцена у њујоршкој "Енциклопедији холокауста" (под "Сарајево") да је убијање највише извела хрватска улична руља може бити тачна само утолико што су муслимани у граду тада већином прихватили свој хрватски идентитет. Сагласност Свете столице Да Света столица није била необавештена о ономе што се дешава у хрватској држави, сведочи записник са састанка у Сушаку заповедника дивизије италијанске Друге армије, 31. октобра 1941: "Хрватска се влада одлучно оријентисала на следећу политику религиозног карактера, у којој има потпуну сагласност (тотале аппогио) Свете столице: превести највећи могући број православних на католичанство, а такође и Јевреје." Због тога је захтевано да италијанска војска не сме отварати масовне гробнице поубијаних Срба, нити доводити нове православне свештенике тамо где су претходни били поубијани. Ни порушене цркве се нису смеле обнављати. Ревизионистичка наука и званична политика нових држава које су створене након слома југословенског и источноевропског комунизма, тријумфовала је што је добила разумевање да се историјска истина о геноциду може законом одредити. Од 12 тадашњих европских влада, шест су формирале католичке партије. Подигнути су споменици који личе на туристичка свратишта за угодан одмор од путовања. Помен жртава је толико разводњен да се међу њима више истиче народ и црква држава које су злочин извршиле, него они који су заиста страдали. Остаје стид данашњег доба у коме се стара насиља и злочини рафинирају, а заувек не укидају - каже академик СAНУ, др Милорад Екмечић, завршавајући свој предговор Зборнику радова о Јасеновцу. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана