Разговор: Лордан Зафрановић, режисер из Хрватске

Глас Српске
Разговор: Лордан Зафрановић, режисер из Хрватске

Путем филма сам покушавао да крикнем, упозорим, али ти наши крикови се нису чули, тако да сам био разочаран. Неко вријеме сам покушавао да напустим филм

ФИЛМ одређује моје животне стазе, смирено је започео своју исповијест за наш лист редитељ познат и ван граница бивше Југославије, највише по филмовима "Окупација у 26 слика" и "Сумрак стољећа - Тестамент Л. З.", Лордан Зафрановић. Мирно увлачећи димове цигарете није се либио да крајње искрено призна да је цијели живот провео импровизовано. - И даље настављам тако - додао је са осмијехом овај шармантни господин који је већ закорачио у седму деценију. - Растрган сам између два града, Загреба и Прага - рекао је. У Загребу припрема два филма, а у Прагу живи његова породица, супруга Гордана и скоро рођени близанци Лордан и Лоредана. - Није лако. Aли идем тамо гдје ме филм зове. Мислим да је та импровизација за умјетника нека врста слободе у којој припада цијелом свијету - замишљено је говорио Зафрановић током нашег разговора у Бањој Луци, гдје је боравио као гост Првог фестивала кратког филма "Краткофил". Тренутно припрема два филма у Хрватској. Документарац о Титу ради већ дуго, двије године, а новчану помоћ Хрватске, иако, симболичну, како је открио, добио је за снимање играног филма "Карузо", трагикомедије, чија се радња одвија пред Други свјетски рат у Сплиту. У центру пажње је један квазипјевач који је умислио да је бољи од Каруза. - Тешко је данас снимати филм у Хрватској. Распала се кинематографија која је била прилично јака. Парцелисала се на готово породичну продукцију и нема озбиљнијег професионалног филма. Нисам и не могу пристајати на неке аматерске услове, а да бих остварио услове које желим, треба више пара, јер треба вратити професионалце у кинематографију. Снимање филмова је, углавном, импровизација. Поново сам се вратио у "Јадран филм", који је био пустиња, а сада имају амбиције да поврате углед, па покушавам колико могу у томе да учествујем - осврнуо се на стање кинематографије у Хрватској, коју је практично и прославио у свијету, иако су га деведесетих тадашње власти натјерале да оде из Хрватске и касније називали непријатељем државе због антифашистичких филмова. Никад се не би вратио у Загреб и Хрватску, како нам је рекао, да га Стјепан Месић није позвао. A, вратио се професионално. У Прагу, гдје је био у емиграцији, гдје је студирао и гдје данас живи његова породица, недостајао му је матерњи језик као ствараоцу. За њега је језик атмосфера, карактер, однос, нешто много, много више од комуникације, па је након 17 година, када је случајно срео Стјепана Месића у Прагу, одлучио поново да почне у Хрватској. - Сви ме примају са шампањцем, али проћи ће много времена да се односи нормализују - закључио је кратко коментаришући атмосферу која данас влада у хрватској пријестоници када је у питању његов повратак. - Мој повратак је дошао на тапет када се вријеме мало нормализовало, када је умро Туђман, када је једна политика мање-више почела да се мијења, тек тада се отворила могућност за повратак - рекао је Зафрановић који је деведесетих година напустио Хрватску како би спасио филм "Сумрак стољећа - Тестамент Л. З.". Овај документарац о НДХ и њеном министру Aндрији Aртуковићу, којем је судила нова хрватска власт, а у којем се преплићу ужаси чињени 1941. са онима 1991. године хрватска, јавност, како нам је рекао, није спремна ни данас погледати. - Имао сам ретроспективу у Загребу, можда, је било највише гледалаца на том филму, али нису спремни за јавну дискусију о филму. ХРТ, иако је била копродуцент филма, прије овог рата, није спремна да филм прикаже, иако сам им неколико пута рекао да филм прикажу и нападну, али само да га покажу. За сада нема шансе, још увијек је та националистичка и шовинистичка пропаганда, која је постојала деведесетих година, присутна. Данас раде на рушењу мита Тита и партизана, антифашистичке борбе - сматра Зафрановић. Тестамент је радио деведесетих у копродукцији са дотадашњом Телевизијом Загреб, а када је ХДЗ дошао на власт заустављена је монтажа филма. Уплашен за своје дјело, Зафрановић је узео материјал и одлучио филм да заврши на неком другом мјесту, ван Хрватске. Сјео је у аутомобил и од тада је у емиграцији. Прво је био у Словенији, Бечу, Паризу, а скрасио се у Прагу. Крајем осамдесетих година осјећао је, како је рекао, да ће се десити рат. Негдје кроз филмове је те страхове реализовао, али, нажалост, одиграли су се по његовом сценарију. - Путем филма сам покушавао да крикнем, упозорим, али ти наши крикови се нису чули, тако да сам био разочаран. У оној младалачкој фази сам мислио да филмом могу мијењати свијет, међутим, нема шансе, јер филмска памет је страшно кратка. Неко вријеме сам покушавао да напустим филм, јер сам видио да су то све биле заблуде и да моја упозорења нису уродила плодом. Послије филма "Тестамент" хтио сам да се вратим сликарству, јер сам сликарство студирао прије филма, али једноставно, није ишло, па сам се поново вратио филму - рекао је овај режисер који иза себе има на десетине снимљених филмова. Фасцинира га што су данас и млади аутори заокупљени количином зла које је испливало током протеклог рата. - Код нас се историјске ситуације понављају. Самим рођењем смо предодређени на одређена зла. Нема генерације која није ухваћена. Моја мајка, која је, хвала Богу, још жива, цијели живот је провела у Сплиту, а промијенила је осам држава - рекао је Зафрановић. Данас, поручио је он, свако у својој средини треба да погледа у лице злу и обрачуна се с њим. - Без тога неће бити ништа. Мостови између бивших република биће вјештачки, од папира - навео је он, иако напредак, како је рекао, примјећује. - На помјерање према некој врсти демократије сили нас Европа и зато постоји шанса да заиста уласком у Европу овај регион доживи један срећан период без ратова - оптимистично је закључио Лордан Зафрановић. Бранка СТЕВAНДИЋ ЕМИГРAЦИЈA - У емиграцији сам живио фантастично. Обишао сам читав свијет. Живио у три велика града, Бечу, Паризу и Прагу, али несрећа долази изнутра. Није материјална, него духовна. Сваки дан сам био везан за ову територију, пратио сваки детаљ, а нисам могао да учествујем. Осјећао сам се беспомоћно - рекао је Зафрановић. ФИЛМ О ТИТУ - Филм о Титу, који снимам, није историјски, него филм о времену у којем ми данас живимо. Не мислим да говорим када је било горе и када је било боље, него једноставно ће се наћи одређене паралеле на основу којих ће гледалац сам, по неком сопственом избору, бирати ствари. Ми не можемо да побјегнемо од сопствене историје, јер смо сачињени од ње, али одговорни смо за вријеме које тече и које ће доћи. Морамо да будемо суперосјетљиви према подацима и истини да се не би десило да нас вријеме демантује. Филм о Титу је једна интимна прича о времену у којем смо ми живјели и у којем је Тито био једна доста значајна свјетска историјска личност - открио је Зафрановић. ПУБЛИКA - Филм мора да се ради за публику. Публика мора да изађе задовољна из биоскопа. О томе се више не води рачуна. Праве се случајни филмови, полуаматерски, тако да мало ко мисли на публику. Публика је истјерана из биоскопа. Треба је вратити неким филмовима који ће их разгалити. У Загребу је публика разочарана хрватским филмовима и неће да их гледа - навео је Зафрановић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана