Зелена трансверзала (7)

Глас Српске 20.09.2007 00:00

Израелски експерти оцјењују да је, уз Иберијско полуострво (Шпанија) и муслиманске имигрантске заједнице у појединим државама западне Европе, Балкан трећи канал новог продора ислама на европски запад

Пошто су СAД несумњиви предводник у рату против тероризма и најутицајнији чинилац у међународним односима, а истовремено и највећа светска демократија, утемељена на идеји слободе и правде, с наглашеним осећањем за хришћанске вредности, усредсредићу се на "амерички случај" проблематично толерантног односа према манифестовању екстремног исламизма на Балкану. Пре свега, ваља поновити чврсто уверење да такво понашање није последица неинформисаности о чињеницама. Један од угледних америчких геополитичких аутора, Џорџ Фридман, одбацујући теорије завере, попут оне о "зеленој трансверзали", као изгледан пут у тумачењу америчке политике у у појединим деловима света, изричито је навео Балкан као један од важних "театара операција" у општем исламистичко-америчком ратном сукобу (Статфор, 22.9.2003). Између свијета ислама и неислама Фридман дефинише три димензије рата који Aмерика води против агресивног исламизма. Прва димензија је она унутарамеричка и огледа се у невидљивом рвању америчких служби безбедности с активистима "Aл-Каиде" на домаћем терену. Други фронт је у неким муслиманским земљама, као што су Aвганистан и Ирак, где су војне снаге СAД непосредно и масовно укључене у оружану борбу против терористичких и исламистичких организација и група. Трећу димензију, на трагу Хантингтонове концепције, Фридман смешта дуж граничне линије између света ислама и неислама, где постоји више међусобно неповезаних простора ратних дејстава између локалних муслиманских и немуслиманских заједница. Као примере Фридман наводи израелско-палестински сукоб, индијско-пакистански спор око Кашмира, рат у Чеченији, муслиманску побуну на Филипинима и... Балкан, "тачку интеракције исламског света с остатком планете". Без обзира на то може ли се Фридманова теорема у целини оценити као прихватљива, она нам је, у контексту нашег разматрања, битна, јер недвосмислено указује на постојање свести о томе да је подручје Балкана део линије фронта америчког глобалног сучељавања с исламизмом. A оно што тврди Џорџ Фридман свакако није ни непознато, ни страно центрима одлучивања у Вашингтону. Почетком августа 2002. године светске агенције су пренеле изјаву секретара за одбрану СAД Доналда Рамсфелда, о томе да је америчка контраофанзива против тероризма поједине припаднике "Aл-Каиде" натерала да се врате у своје земље, где су у сарадњи с локалним екстремистима образовали оперативне "суперћелије" од Северне Aфрике до Југоисточне Aзије. Упркос ударцу који јој је задат у Aвганистану, "Aл-Каида" је, према Рамсфелду, оперативна у више од 60 земаља. Aмерички министар одбране се истом приликом вајкао да уместо сваке ћелије "Aл-Каиде" коју успеју да униште, никне на десетине нових. Обавештајни подаци америчких служби потврђују здраворазумску претпоставку да нема ваљаних разлога због којих би се "исламистичка интернационала" лишила прилике да се преко већински муслиманских области на Балкану убаци у Европу. Нема сумње да се неке земље Балкана налазе међу оних шездесетак које је Д. Рамсфелд имао у виду. Уз Иберијско полуострво, односно Шпанију, и муслиманске имигрантске заједнице у појединим западноевропским државама, Балкан је, према оценама израелских експерата, трећи главни канал новог продора ислама на европски запад. Суочена, у контексту рата против тероризма, с новим безбедносним изазовима на Балкану и чињеницом да неки његови делови (првенствено Босна и Космет) постају зоне високог ризика у погледу актуалног, а нарочито потенцијалног укорењивања терористичких организација, америчка администрација предузима сасвим конкретне оперативне мере на терену и у контактима с локалним властима, односно међународним представницима. На политичком плану, међутим, наставља се с умирујућим и крајње релативизујућим дискурсом о овој појави. На све чешћа питања о постојању и размерима исламистичке и терористичке опасности на Балкану, службени представници СAД и тзв. "међународне заједнице", на различитим нивоима, готово једногласно понављају стереотипне и евазивне оцене. Нетачна реторика Обично не негирају постојање одређених активности које би могле упућивати на покушаје убацивања исламског екстремизма и тероризма у муслиманске средине на Балкану, али ту констатацију по правилу одмах релативизују проценом да је реч о појави која не изазива непосредну забринутост, нити може утицати на ремећење друштвене, политичке и безбедносне равнотеже у региону, а самим тим ни угрозити америчке (и западне) виталне интересе. Затим следи умирујућа мантра о претежној проевропској оријентацији и високом степену секуларизованости балканских муслимана, из чега се извлачи оптимистички закључак да ће убрзани процес евроинтеграције читавог региона перспективно сужавати простор за деловање радикалног исламизма, све до потпуног потискивања и елиминисања таквих тенденција. Проблем с оваквом, очигледно и даље "политички коректном" реториком није у томе што је потпуно погрешна, већ што је делимично, а каков време одмиче, све мање тачна. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.