Уздуж и попријеко: Бити или не бити

Глас Српске

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

КAДA би се у канцеларији високог представника налазио и неки прави папагај, његовим вокабуларом би гарантовано доминирала ријеч "компромис"... Јер, имали смо (преко)бројне високе представнике, од којих је углавном, ако не и једино, допирао крешчендо о "потреби компромиса". A будући да папагаји имитирају чак и боју гласова које око себе чују, онда сам сто одсто сигуран да би једна оваква папига звучала и као дијалог Силајџића, Тихића и Лагумџије, уз одобравања на енглеском језику... Зато ме, само на тренутак, обрадовао податак да је Мирослав Лајчак на овим нашим, некада заједничким нам просторима, провео више времена него у родном му мјесту. Јер, понадао сам се да човјек добро познаје, како нас, тако и наше навике и обичаје. И да зато зна да код нас прво иду кафа и ракија, па распитивање о здрављу чељади, а тек потом о послу због којег се дошло. Но, наш је Миро одмах, још на прагу Банског двора, завапио о потреби компромиса, и како исти није никаква срамота. И тако ме натјерао да, с циљем избјегавања евентуалне срамоте, погледам шта се то у мудрим књигама под "компромисом" подразумијева. A ево шта о тој магичној формулацији каже Милан Вујаклија, којег сматрам коначним ауторитетом за тумачење страних ријечи и још странијих ми израза: У општем смислу, компромис је "споразум, поравнање, нагодба". Aли, у правном смислу, компромис је "споразум странака које су у спору, да ће се, изабравши судију спора (арбитра) покорити његовој пресуди". Наравно да ми је оно прво, опште тумачење, некако прихватљивије и свакако нормалније. Зато што је и оно дејтонско поравнање у суштини нагодба, овјерена од овоземаљских сила, које чак и "црно на бијело" потврдише да "поздрављају и потврђују споразуме сачињене у погледу граница између Федерације БиХ и Републике Српске". Слиједом чега ми данас није јасно одакле то онда, и са којег то свијета, долазе неке друге, очигледно ванземаљске силе које те границе негирају. И које упорно настоје да, умјесто компромиса у општем смислу, уведу онај други, парнични, у којем постоји само безусловно покоравање пресудама арбитара које чак нисмо ни бирали, било за високе представнике, било за судије Уставног суда БиХ... Да ли је тако нешто срамота за један поредак који себе назива демократским, не знам, али ваљда зна Високи представник, од којег се у Сарајеву захтијева све могуће, а нарочито немогуће. Међутим, оно што ја поуздано знам, јесте чињеница да су се у свим досадашњим "компромисима" одрицања тражила искључиво од Српске. Нарочито у оним, цинично названим "болним компромисима", због којих већину у Српској заболи срце, а мањину у сарајевским резиденцијама нешто друго. A због чега сва даља "сољења памети" дјелују као процес који се не одвија по европским, већ према принципима једне ђилкошке поскочице која препоручује "мало соли, да не боли"... Искрено говорећи, ма колико се трудио, никако да уочим било какву логичку везу између појмова "компромис" и "бол". Јер, бар мени се чини да сваки добровољни пристанак на свјесно трпљење бола представља оно што се у стручној терминологији назива мазохизмом, а у народном језику врхунском будалаштином, најблаже речено. Но, као врстан познавалац наших народних језика, господин Лајчак очигледно рачуна и на нашу изреку по којој нам "памет" у главу најлакше стиже преко стражњице. Зато и наша и Лајчакова дилема гласи: бити или не бити. Уз једну малу језичку, али веома битну разлику: на Лајчаку је одлука да ли да бије или да не бије, а на нама је избор шта да у предстојећим "болним компромисима" сачувамо. Или образ или задњицу, питање је сада...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана