Данас и овдје: Политички шамар инаџијама

Глас Српске 18.06.2007 00:00

Пише Вељко КОЈОВИЋ

У ОВОЈ земљи као да је све могуће. Протеклих дана предсједавајући Савјета министара БиХ, разочаран, констатовао је да највиши извршни орган државе дјелује на принципу инат политике. Подсјетио ме, између осталог, и на мог познаника, иначе угледног пјесника, који је прије тридесетак година написао да по салонима једе сланину "љепоти у инат". И на народно предање да су, прије много и много година, питали Марка Краљевића да ли би се потурчио. Одговорио је да би - само из ината. И без даљих набрајања није тешко извући закључак о свеприсутности ове појаве иако, добро је познато, нема никакве повезаности са нормалним понашањем, ни са интелигенцијом, ни са мудрошћу, нарочито државничком. Инат је кавгаџијски и, могло би се рећи, обиљежје људи са овог простора, понајвише оних који учествују у власти. Кад је у прољеће прошле године предсједник Странке за БиХ успио да "придобије" једног од народних посланика из СДA и да трећином плус један против већине од двије трећине минус један онемогући усвајање договореног пакета уставних промјена, инат је прерастао у једини принцип његове политике и његових сљедбеника, свакако. A кад је првог октобра, такође прошле године, добио на изборима подршку великог броја бошњачких бирача - све је у овој држави стало осим прича о њему. Aко је човјек превише окупиран собом, не може другачије до да се безмјерно воли. A такви мрзе друге преко сваке мјере, а непомирљиво оне који им се супротстављају и оне за које мисле да подржавају опоненте. Самозвани генералисимус, у таквој ситуацији, наставио је, често се покривајући тобожњим историјским правима и интересима свог народа - а на штету других - да лансира идеје и пројекте, који су, природно, изискивали одговоре, реаговања, па и опора противљења. Све је то израстало у неспоразуме ширих размјера, који су, нажалост, почели да угрожавају мир. На то се одавно упозорава, па је Кристијан Шварц-Шилинг и у свом опроштајном обраћању Парламенту БиХ стање у БиХ окарактерисао као "озбиљну политичку кризу" и да је она проузрокована неозбиљним понашањем и "неповјерењем политичара". Како се није децидно изјаснио, може се наслутити да то неповјерење истовремено значи и неповјерење међу народима и грађанима. Не одступајући од инат политике, носиоци одговорних функција (на срећу има изузетака) заборављају да у овој држави живи становништво које, у огромној већини, нема ни минимум оног што им треба, да је ризично и опако схватање да ова земља, оваква каква је, никоме не треба осим групи политичара да успјешно одглуме своје позиције и осигурају личне амбиције. У таквој ситуацији није одлазећи високи представник народним, или како неки воле рећи, државним посланицима изнио само своја мишљења и ставове. Он се дуго и свеобухватно консултовао са свим релевантним политичким субјектима у Европи и свијету. Зато су изнесени резолутни ставови и поруке инаџијама: "да покушавају да поремете уставни и територијални поредак ове земље"; "да једнострано мијењање Дејтонског споразума није правно могуће"; "да не постоје правне обавезе које произлазе из пресуде Међународног суда правде на основу којих се позива на укидање једног ентитета"; да се "играју опасне игре" које би могле само представљати озбиљан ризик за мир "у овим тешким временима политичке нестабилности". Господин Шварц-Шилинг није, а није се ни очекивало, поименично поменуо носиоце безумног ината; његови ставови и поруке су их потпуно идентификовали. И, ма како прихватали и тумачили озбиљна упозорења, једно је сасвим сигурно: са међународном заједницом неће бити инаћења, нарочито када наступи нови високи представник. Политички, оштар шамар једној политици и политичарима одваљен је на правом мјесту, највишем органу законодавне власти ове земље. Мени остаје да вјерујем да тај шамар императивно тражи да инаџије радикално промијене понашање, да коначно прихвате равноправност и договор, којима се једино могу очувати мир, стабилност и ова државна заједница; и да се, оно што су сарајевски политичари занемарили, повећају привредне активности и на том основу број запослених, да се повећа извоз, да се рационално користе компаративне предности земље. У најкраћем речено, да становници живе боље, њима и припада ова земља а не надобудним инаџијама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.