Мобилизација за одбрану од терориста схваћена је у српском становништву као патриотска обавеза, изражена у масовном одзиву резервиста. Док смо даноноћно стражарили у шумама и по чукама, пратећи будно ситуацију насталу послије упада хрватских емиграната на наше подручје, доље, на њивама, Хрвати сељаци чували су стоку или обрађивали земљу, прича сада један од резервиста, Митар Барош
Пензионер Митар Барош (75), из села Сајковића, подно високе Динаре код Ливна, први пут послије 35 година проговорио је о акцији Радуша 72. У тој акцији учествовао је велики број припадника тадашње ЈНA, као и готово комплетан активни и резервни састав полиције из Ливна, Дувна (Томиславграда), Гламоча, Купреса, Посушја, Бугојна, Прозора и Горњег Вакуфа.
Барош је тек недавно открио дуго чувану тајну о томе како је, крајем јула 1992. године, заробио познатог усташког терористу Лудвига Павловића на једној чуки на Динари изнад села Пролог према Ћајићу и Оџаку.
Као сеоски путар запослен у предузећу Ливнопутеви из Ливна и резервни полицајац, Барош је заједно са комшијама из Сајковића, Губина, Прова и Чапразлија, крајем јуна 1972. године мобилисан и одведен на тајни задатак. Митар прича:
- Када смо добили позиве за мобилизацију нисмо знали да ли идемо на вјежбу или на конкретан задатак. Тражио сам да се о мојој мобилизацији упозна руководство у Ливнопутевима, што је и учињено. Узели смо комплетну опрему и укрцали се у два аутобуса која су нас чекала испред зграде основне школе у Сајковићу. Кад смо стигли у Ливно дали су нам оружје и упознали нас са појединостима акције. Саопштили су нам да се у рејону Бугојна убацила група од 19 хрватских емиграната из Aустралије и неких европских земаља са задатком да дигну народ на устанак против тадашње власти. Строго су нас упозорили да о овој акцији не причамо никоме, па ни члановима својих породица. Сугерисали су нам једино да им кажемо да одлазимо на вјежбу и да смо добили дневнице од по 500 динара.
Даноноћно на стражи
Такође нам је наређено да даноноћно мотримо на сва кретања људи у рејону гдје будемо распоређени, присјећа се Барош тих упутстава и задатака које су добили од надлежних полицијских и војних старјешина пред учешће у великој војној и полицијској акцији Радуша 72.
Према распореду, Митар Барош је одређен у групу са тадашњим командиром Полицијске станице у Ливну Љубом Пачаром, који је родом из Дувна, и Исметом Јахијафендићем из Ливна:
- Моја група је била распоређена у рејон изнад села Пролога, са задатком да посебно мотримо на планински превој Вагањ, којим су свакодневно саобраћали аутобуси на релацији Ливно - Сињ - Сплит. Био је то стари аустријски пут преко Динаре који је пролазио кроз шуму са много серпентина и великих успона.
Командир Пачар је строго наредио да током ноћи не смијемо пушити док из жбуња осматрамо сваки шум. У то вријеме било је много комараца, а дим је био најефикасније средство да се одбранимо од тих крвопија. Такође, поред будног осматрања у шуми, често смо морали интервенисати и силазити у поље како бисмо упозорили чобане да у близини шуме и у шуми не смију напасати овце и говеда.
Постојала је опасност да чобани успоставе везу и доносе храну разбијеној групи емиграната. Наиме, радило се о етнички чистим насељима у којима су живјели искључиво Хрвати и добили смо задатак не само да пратимо ко долази у село већ и понашање и кретање домаћег становништва. Такав задатак су имале све групе, које су биле распоређене на сваких 100-200 метара, па тако и наша тројка - говори Митар Барош.
Током потраге за емигрантима у Ливну и другим градовима заведено је ограничено кретање грађана. Многи нису били упућени о чему се ради. Тако је почетком јула 1972. у Ливну изведена права рација: на улицама су хапшени младићи са дугом косом и у марици превожени у полицијску станицу гдје су били ошишани на нулу. То је, како је касније образложено, урађено ради лакшег распознавања домаћег становништва од разбијене групе емиграната која се преко Дувна и Посушја пребацила на територију општине Ливно, запуштена и зарасла у косу и браду.
- Двојица из те разбијене групе терориста наишла је на нашу засједу. Примијетили смо их како нам се приближавају кроз жбуње. Када су дошли близу нас искочили смо из засједе и наредили: Руде увис! У име народа, предајте се!
Један од емиграната брзо се снашао и потегао пиштољ, али Стипо Пачар је био бржи и сасуо рафал у њега. Други емигрант, који се налазио на мојој страни, муњевито је скочио према мени ухватио ме за нос и исукао нож скакавац. Некако сам успио да га снажно ударим кундаком по руци која је у том тренутку клонула, а нож пао на земљу. Уперио сам пушку према њему и поново му наредио да се преда, што је он и учинио.
Пачар је одмах јавио радио-станицом у Ливно да нам пошаљу двоја кола пошто смо једног емигранта заробили, а другог убили. Иако до Ливна има 25 километара, нисмо дуго чекали. Стигла су двоја патролна кола. У кратком испитивању Павловић је признао да су он и управо убијени Владо Милетић планирали да отму неко возило или аутобус и да се преко планинског превоја Вагањ пребаце у Сињ, а потом у Сплит - описао је Барош заробљавање Лудвига Павловића, о коме ништа раније није чуо ни знао све до суђења у Сарајеву.
У вријеме акције у којој је, према војним процјенама, учествовало преко 18 хиљада војника, као и активног и резервног састава полиције, треба указати и на једну индикативну појаву која је најбоље осликавала тадашње расположење у народу. Наиме, на позив за мобилизацију, која је била обавезна на подручју поменутих општина, одазвали су се Срби у великом проценту.
Патриотска обавеза
Позив на мобилизацију у то вријеме код већине српског становништва сматран је патриотском обавезом и високоморалним чином. Тако су се сељани из Богдаша, Врбице, Радановаца, Бојмуната, Челебића, Сајковића, Губина, Прова и Чапразлија, листом одазвали на мобилизацију и то баш у јеку пољопривредних радова, када се косе пространа поља и стрна жита.
Да ситуација буде још апсурднија, преко двјеста резервних полицајаца и припадника Штаба територијалне одбране данима су по шумама и чукама изнад хрватских села будно мотрили и чекали да се појаве усташки терористи, а у исто вријеме доље на пољу и на њивама Хрвати су обрађивали своју земљу и напасали стоку. Тако је било читаво вријеме све до окончања Радуше 72. На јавним мјестима у Ливну нигдје се није могла чута макар једна ријеч о упаду терориста. Углавном се причало шапатом у ужим круговима, а Срби су могли чути само понеку информацију о храбрости и неустрашивости полицајца Јове Рамића из Богдаша или неких резервиста који су даноноћно бдјели у планини Радуши, односно Горици код Титове виле, гдје су терористи намјеравала да успоставе главни штаб.
(Наставиће се)
