Коријени геноцида (1)

Глас Српске 13.07.2007 00:00

Геноцид над Србима не би се могао тако сурово остварити 1941. 1945. да није дубоко припреман из историје, на идејама етничког чишћења блиским усташтву, подржаваном од Свете столице - одлучујуће и у одређивању граница НДХ до Дрине

Др Милорад ЕКМЕЧИЋ ТРГОВИНA МРТВИМ ДУШAМA Коријени историје геноцида 1941-1945. године су у дубокој прошлости везани за оне мотиве који су конституисали модерну хрватску нацију, каже познати историчар др Милорад Екмечић у свом предговору Зборнику радова о Јасеновцу, објављеном поводом недавно одржане Међународне конференције у Бањој Луци Два прилога о геноциду, објављена у Зборнику радова са Четврте Међународне конференције о Јасеновцу, одржане 30. и 31. маја ове године у Бањој Луци, садржај су новог фељтона "Гласа Српске". Први је Предговор, под тим насловом, др Милорада Екмечића, о историјским коријенима геноцида 1941 - 1945, над Србима, Јеврејима и Ромима, дубоко усађеним у прошлост из које су поникли, развијали се и јачали. Југославија је након 1945. била једина држава у свијету чија влада није пребројала своје мртве. Због културне и националне политике, вођене у тој земљи, српска наука није могла дати коначан одговор на историју геноцида, осуђена на трајан напор који се не сме сматрати завршеним, него као увек напор који је у току", каже познати историчар. Да је суочавање са историјом нужност, неизбјежна за нацију одлучну да створи услове како се зло никада више не би поновило, показали су Нијемци послије слома нацизма, о чему говори други прилог Балканска верзија 'лажи о Aушвицу' аутора Владимира Умељића, који се осврће на вријеме НДХ, улогу Ватикана, минимизирање жртава Јасеновца, скорашње хрватске прилике... Читањем ових прилога отвара нам се још јасније један простор из прошлости из кога су се испилиле фашистоидне идеје, објеручке прихваћене у Независној држави Хрватској, чијим знамењем се и данас повремено с поносом оглашавају њене присталице, користећи за то естрадне и друге облике масовног окупљања младих. М. М. Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јеврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих; гробови и јаме (фоибе) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да реконструишу историју геноцида и његове стварне последице. У исто време, у култури је почела најпре прикривена, а затим све отворенија гогољевска трговина мртвим душама. Упоредо са ревизионистичком историографијом у западном свету да се умањи значај холокауста и број јеврејских жртава сведе на неку меру коју би потомство лако прихватило као пропратну појаву сваког рата, а не само модерне идеологије фашизма, у југословенској култури су импулси ревизионистичке науке са Запада почели добијати смисао застрашујућих политичких порука. Сумирање ових напора је извршио некада званични историчар герилског рата и генерал Фрањо Туђман књигом "Беспућа повијесне збиљности" 1989. Књига није усамљен балкански производ напора култура држава које су доживљавале историјску кризу расула своје идеологије и целог економског система. У невидљивом строју иза њене позадине стоје дугачки редови европског католичког клерикализма. Туђманова статистика показује да је у логору Јасеновац страдао десет пута мањи број жртава него је 1946. званична комисија хрватске владе 15. новембра 1945. направила своју и објавила годину дана касније под насловом "Злочини у логору Јасеновац". Председник те комисије је био др Венцеслав Целигој, а секретар др Aнте Штокић. Комисија је закључила да се егзактан број жртава никада неће установити, с обзиром на то да су трагови уништавани и убијени делимично бацани у реку Саву да их однесе. Број од 500-600.000 је минимум који се меродавним научним испитивањима доказује. Ни југословенска влада, нити владе република у којима је геноцид извршен нису овај задатак довеле до краја. Касније бетонирање отвара јаме (фоибе) у крашком подручју, а нарочито избегавање ранијих слобода да се истражује одговорност Римске курије, нарочито након државне посете председника Тита Ватикану 1971, произвели су у целој култури ону плиму која је завршила са синтезом генерала Туђмана. Оваква позадина стања у српској науци је остављала траг и на целу културу и националну политику. Последица је да се ниједан научни скуп, без обзира на то колико ће великих светских ауторитета окупити, не може сматрати научним поприштем које ће дати коначне одговоре на историју геноцида 1941-1945. Цела српска наука је осуђена да буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним, него као увек напор у току. Коренови историје геноцида 1941-1945. су у дубокој прошлости и везани су за оне мотиве који су конституисали модерну хрватску нацију. Она је израстала у процепу сукоба интереса великих европских сила у оквиру "Источног питања", посебно од почетка времена расула Османлијског царства од 1683. У свим мировним уговорима Хабзбуршког царства са Османлијским царством, од Карловачког мира 1699. до Берлинског конгреса 1878, постоји правило да се муслиманска и јеврејска мањина на подручју које је заузето од Турака не толерише. Гвоздени закон присиљавања муслиманског становништва на сељење из заузетог простора био је на снази све док интереси Хабзбуршког царства иза 1878. нису добили нови смисао. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.