Спортска галаксија: Српска света Јелена

Глас Српске 16.07.2007 00:00

Пише Добривоје ЈAНКОВИЋ

ЈЕДНОМ давно, оно када је неки манијак потегао ножем на Монику Селеш, када о тајнама и лепотама тениса нисам знао ништа, догодило ми се у Лондону у време вимблидонског фестивала главних тениских светских звезда: највећи британски фудбалски коментатор Дејвид Милер нашироко је развијао тезу о расту Aрсенала са новим фудбалерима и неоствареном трансферу Миљана Миљанића у Челзи, пошто је у разговорима око сеобе Звездиног тренера учествовао заједно са Дан Таном. У једном тренутку Дејвид је добио телефонску поруку да се на Вимблдону догодило нешто важно. Отрчао је у редакцију великог "Тајмса". A ми, као друштво са Балкана, питали смо се гласно - шта му је! Ово му је: Отишао је да због неке не тако ексклузивне вести напише своју колумну под вињетом "тридесет редова тенису". Вратио се и објаснио: - Мој узор у новинарству био је недостижни Џефри Грин. Он је себе поделио на фудбалски и тениски део. Волео сам да и ја тако нешто постигнем. Aнкетирани читаоци, испоставило се, радије читају мој тениски коментар него фудбалски и то је за редакцију закон. Иза мене наравно, јер сам у међувремену заволио и тенис. Тек сада када су српски тенисери неодољиво кренули ка светском врху и када је цело српство почело обожавати тенис, спознајем у чему је лепота, али и драматика белог спорта, за који су нас учили када смо били мали да је тенис спорт буржоазије и да није за добре пионире. Пример безпредметне борбе Јелене Јанковић је, као главну личност незапамћене драме у Кошицама, очарао све спортске људе и не само њих. Пристала је Јелена, не пристала, одредила себи да игра за репрезентацију своје земље против Словачке у Фед купу. Скрила је да је у Словачку отишла повређена. За ривалку је имала млађану Цибулкову, девојчурка такорећи од 18 лета, али девојчурка пред којим је можда и највећа каријера. Уморна и исцрпљена, уз то и повређена, Јелена је против жестоке девојчице из Кошица играла скоро три и по сата, од тога последњих шездесетак минута баш са боловима и грчевима. Због тога то није ни могла бити ролангаровска или вимблдонска Јелена Јанковић. Меч у Кошицама завршила је као тешко рањена хероина, као једина на овим спортским просторима која је пркосила муци и успела да савлада дивну словачку девојку која је и сама била импресионирана својим положајем у мечу са светом Јеленом из Београда. Јеленин најдужи меч у каријери, и најтежи, јер је морала бити птица сломљеног крила, ући ће у историју спорта по јединственом припадању спортском значају своје државе. Да ли су Јеленину победничку драму видели српски размажени кошаркаши који омаловажавају репрезентацију своје земље, наравно уколико је још осећају као своју. Право да не играју за национални тим је на њиховој страни, али ако нађу сличан случај односа према репрезентацији спортиста из земаља у којима живе, играју и зарађују - сместа повлачим сваку реч о њима. Срби и спортски људи воле Јелену Јанковић, па зар да не будем међу њима. Уосталом, моја деца као и сва друга кажу: Света Јелена! Никада о неком лепше...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.