Топла соба и купатило дјечацима из Торина код Челинца једина жеља
Челинац - Купатило и топла соба у којој ће писати домаћи рад и дијелити дјечачке тајне највећа су жеља дјечака Бране, Бојана и Горана Кнежевића из села Торине недалеко од Челинца.
За разлику од њихових вршњака који маштају о новим мобилним телефонима, бициклима и скупим играчкама, ова тројица дјечака желе само топли дом и да на њиховој трпези сваки дан осване барем кора хљеба, јер су безброј пута до сада у школу отишли гладни.
- Волио бих да имам своју собу, да могу да учим и да се играм са браћом и другарима из разреда и да имамо купатило да се окупамо, да мама више не пере веш на руке - стидљиво је испричао деветогодишњи Бојан.
Иако немају основне услове за живот, у школи нижу само четворке и петице. Са оцем Синишом и мајком Зорком преживљавају у скромној, неусловној кући. Свих петоро спавају у истој просторији која им је и спаваћа и дневна соба. Са Кнежевићима станује и Зоркина мајка Роса Тривуновић (73), коју такође живот није мазио. Тројица синова су јој умрли, а након смрти супруга, дошла је са Крушева Брда код кћерке.
Скромна недовршена кућа, без изолације и фасаде штити их једино да не спавају под ведрим небом. Влага се увукла у сваки угао, а и оно мало ствари што имају су дотрајале. Кроз пукотине на зидовима љети им се увлаче инсекти у кућу, а зими студен. Једва успијевају да загрију просторију. Купатило немају, а хигијену обављају како знају и умију. Тек прије неколико мјесеци, након шест година мукотрпне борбе, прикључена им је вода. Мајка Зорка, поносна на тројицу синова, плачући прича за “Глас Српске” да је доносила воду да их окупа у лавору да им нико не приговори у школи за хигијену. Колико је бреме живота на њеним леђима, иако има тек 34 године, свједоче боре на лицу и руке испуцале од хладне воде, јер веш пере ручно.
- Боли ме што одрастају сами, без игдје ичега, јер често немам ни да им дам да једу. Гледају како друга дјеца купују сладолед, а они жељни свега. Вољели би да им дођу другари из школе, али гдје да их доведу, видите и сами - прича Зорка дрхтавим гласом, погледа упртог у тројицу дјечака.
Преживљавају од понеке дневнице коју она или супруг зараде. Захваљујући хуманим људима, прича Зорка, њен супруг Синиша добио је прије мјесец посао у которварошкој Фабрици обуће “Спортек”. Када почне сезона гљива и шумских јагода, једанаестогодишњи Бране са мајком одлази у шуму, не би ли набрао довољно плодова да прода и тако заради џепарац за себе и браћу.
- Дјеца устају свако јутро у шест сати, спремају се у школу и пратим их сваки дан два и по километра до аутобуске станице. Не смијем их пустити саме, далеко је, слабо насељено, има дивљачи, стрепим за њих. Зими је најтеже - истиче Зорка додајући да јој је хиљаду пута дошло да дигне руке од живота, али да не може дјецу оставити саме да се пате.
Ноћима не спава, бдијући над дјецом са сузама у очима, а свако ново јутро носи неизвјесност да ли ће имати марку да им да да купе кифле да поједу на путу до школе. Скривајући се у бакином крилу, осмогодишњи Горан, најмлађи међу браћом, слушајући мајчине ријечи стидљиво брише сузе у нади да ће хумани људи погледати његову породицу и помоћи колико могу.
Болест
Зорка Кнежевић је испричала, да је осим борбе за голо преживљавање, њена породица прије неколико година извојевала још једну тешку битку. Њен син Бојан се разболио и пао у кому. Захваљујући интервенцији љекара и запосленима у Хеликоптерском сервису РС хитно је пребачен на лијечење у Београд, гдје му је успјешно одстрањен тумор на мозгу.
- Има алергију, не би смио у прашину и прљаво, а видите да услове за хигијену немамо. Преживљавамо како знамо и умијемо - рекла је Зорка.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.