Рука хуманости Раде Радоњић из Прњавора увијек испружена

Све је почело прије педесетак година док је Раде с породицом живио у Сплиту.

- Мотива се добро сјећам. Било је то 1967. године. Једној трудници у Сплиту био је живот угрожен и ја сам чуо апел да јој је хитно потребна крв. Истог часа сам се одлучио да донирам крв, а касније сам чуо да је спасена и да је све прошло у најбољем реду. То ме покренуло да постанем редовни давалац крви и наставио сам све док ми је дозвољавала старосна граница - каже овај хуманитарац, који се деведесетих година из Сплита вратио у родно прњаворско приградско насеље Цер.

Своју хуману мисију даривања крви наставио је у прњаворском Црвеном крсту, а по броју уписаних давања крви у књижицу може се рећи да је рекордер на ширем подручју.

- Уписано ми је 105 давања крви у књижицу, али било их је и више. Нажалост, постоји старосна граница према којој након 65. године не можете да будете добровољни давалац - каже Радоњић и истиче да је крв давао драге воље док год су му године дозвољавале. Радоњић има још два брата, који су такође добровољни даваоци крви и истиче да су њих тројица дали 80 литара крви.

У својој колекцији признања и захвалница за учешће у разним хуманитарним акцијама Раде чува многобројне “доказе” о несебичном хуманом раду, па тако беџеви, сатови, захвалнице, књижице и други свједоци хуманости заузимају поприлично пуно простора у његовом домаћинству.

- Имам заиста велики број признања и одликовања, а издвојио бих можда одликовање које сам добио од Црвеног крста Републике Српске. Ријеч је о Сребрном знаку, а у Сплиту сам добио признање “Златна кап”. То се ријетко добије и самим тим ми је драже. Имам мноштво значака и двадесетак одликовања - присјећа се Радоњић.

Овај хуманитарац је по занимању столар, а с обзиром на богато искуство у обради дрвета, вриједни домаћин се радо прихватао изазова који су други заобилазили, бар када је у питању обрада дрвета.

- Столар сам, а кажу да нисам лош у свом послу. Радим обично оно што мало ко други хоће, па тако ови моји Прњаворчани кажу ако има нешто округло да се направи или са кривинама, онда донесу мени - додаје наш саговорник. Столарски занат завршио је 1964. када је радио у сплитском “Квалитету”.

- Послије тога сам отишао у војску, а по повратку из Пуле почео сам да радим као моделар са дјецом у Сплиту. Посебно се сјећам 1968. године, када сам имао наступ на телевизији у дјечијој емисији, када су представљане макете бродова. Тада је популарни водитељ Оливер Млакар направио репортажу о мојим остварењима - каже Радоњић. С обзиром на то да тада није имао нека велика примања, повукао се у занат и почео радити у јахтинг клубу “Лабуд”.

- Ту сам се ангажовао на изради малих бродова и испекао занат. Чак сам упознао и глумца Орсона Велса на јахти “Сарацен”, када се снимала нека гусарска сцена. Орсон је био у главној улози - сјећа се Раде.

Одлична каријера у Сплиту трајала је до деведесетих, када се Радоњић вратио у Прњавор, гдје је у својој столарској радионици израдио многобројне уникате од дрвета, од иконостаса до намјештаја по специјалној наруџби у многобројним објектима. Раде је уједно и потпредсједник прњаворског СУБНОР-а јер жели да врати достојанство људима који су, како каже, у то вријеме дали много за данашњицу.  

Подршка

Раде Радоњић каже да у свему има подршку породице и браће.

- Немојте имати предрасуде, јер ја са својим искуством дугогодишњег даваоца крви поручујем свима да нема љепшег осјећаја од сазнања да сте некоме спасили живот. Ја сам своје циљеве остварио, а увијек сам био спреман да помогнем  другима. У томе су ми увијек биле подршка и моје кћерке Тина и Тања и супруга Милена. Зато, дарујте крв и трудите се да оставите нешто иза себе - поручује Радоњић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.