Љубав и повјерење рецепт за дијамантски пир Љубан и Мирјана Гороња из Новог Града
Нови Град - Неизмјерна љубав, поштовање и повјерење међу супружницима Љубаном и Мирјаном Гороња из Доњих Агића код Новог Града трају пуних 60 година, а јединствени јубилеј, дијамантски пир, прославили су ових дана у кругу многобројне породице и пријатеља.
На луди камен стали су прије шест деценија, на велики православни празник Сретење Господње, а тежак живот, ратови, немаштина и све што су преживјели њихову љубав само су учинили јачом.
Руку под руку корачали су са надом да ће бити боље и на том путу стекли петоро дјеце и деветоро унучади. Срећна и здрава породица њихово је највеће богатство, а како кажу ови пензионери, ништа им друго ни не треба.
Рођени још у Краљевини Југославији, у комшијским селима између Грмеча и Козаре, могли би послужити као примјер млађим нараштајима, јер су остајали и опстајали, не посустајући пред недаћама.
- Увијек смо много радили, упркос потешкоћама. Мислили смо на друге, а не само на себе. Уз љубав и поштовање били смо стрпљиви и вјеровали смо да смо на правом путу. Ако тајна није у томе, не знам у чему би била - уз осмијех говори Љубан (84).
Са супругом се слаже и Мирјана (81), која је живот посветила породици. Живот на селу, поручује, није био нимало лак, јер је супруг, с времена на вријеме корицу хљеба зарађивао у иностранству, па је бреме тешког сеоског живота било пребачено на њена леђа.
- Живот на селу изузетно је захтјеван. Љубан је прво радио у Словенији, а затим и у Њемачкој, па смо дјеца и ја водили бригу о цијелом имању - говори Мирјана.
Док описује животни пут бира ријечи да не би биле прејаке. Каже да је скромност проткана породичном топлином и међусобним уважавањем била синоним за породицу Гороња од самог доласка у њу давне 1958. године.
- Дошла сам у вишечлану породицу, била сам једанаесто чељаде у кући. Најтеже ми је било кад је Љубан био у иностранству - поручује Мирјана.
Глава куће је често био ван топлог дома, удаљен од породице.
- Морао сам ићи, јер како да се одвојимо, гдје и од чега да живимо. Али рат је најгори. У Другом свјетском рату, као дијете, бјежао сам ка Грмечу. Сад, у овом посљедњем троје дјеце у рату, плашиш се да не дође ружна вијест. Сада смо овдје своји на свом и не мислимо нигдје ићи - поручује Љубан.
Овај брачни пар остаје уживајући на свом имању и ишчекујући нови јубилеј, сљедећи празник, идуће Сретење и нови број на слављеничкој торти.
Тренуци среће
Гороње поручују да лијепи тренуци остављају најјачи печат на заједнички живот, док се лоше ствари и тешки тренуци заборављају.
- Најљепши тренуци су дефинитивно када су нам се родила дјеца, њих петоро, те наших деветоро унучади, а касније њихове женидбе и удаје. Срећан тренутак који памтимо је и када смо направили нашу кућу и преселили се у њу - поручују Гороње.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
