Авантуристкиња Снежана Радојичић свратила у “град сунца”: Дом бицикл, а завичај цијели свијет

Са својим двоточкашем од тада је прешла импозантних 55.000 километара, обишла око 40 земаља, пропутовала Европу и већи дио Азије и Океаније.

О својим бицикл-номадским авантурама говорила је у суботу увече у Требињу, на промоцији књига са својих путовања. Посебно је поносна на своја два највећа подвига - прелазак бициклом преко непроходних Хималаја и најхладније пустиње Гоби. Требињцима је открила зашто је за њу Јапан најљепша земља на свијету и какве доживљаје носи из најнеобичније земље, Сјеверне Кореје.

За авантуристички дух жељан да упозна далеке људе и предјеле, каже Радојичићева, бицикл је најзахвалније превозно средство. За њу је то симбол слободе.

Са бициклом не зависи ни од кога, сами бирате шта ћете обићи, докле ћете ићи и гдје ћете се зауставити, при том трошите минимално новаца, што је у њеном случају до 10 долара на дан.

- Бициклом упознајете стварни живот тих простора, можете да чујете све што се дешава око вас, видите живе слике и осјећате мирисе подручја којима пролазите. Цијелим својим бићем присутни сте на сваком центиметру пута. Нема празног хода као кад сједите у возу или аутомобилу који вам служе да прекратите вријеме до циља. А управо то вријеме је најважније. Циљ није битан колико само путовање и све што се током тог путовања дешава, и споља и у вама - појашњава Радојичићева.

Није потребан, додаје, ни квалитетан бицикл. Са једним старим чак 40 година прошла је и Хималаје и пустињу Гоби.

- Важна је физичка кондиција, посебно што прави номадски живот на путу, какав сам изабрала, подразумијева и до 60 килограма пртљага, од опреме за кување и камповање, до камере и лаптопа - прича ова Београђанка.

Страх је саставни дио сваке авантуре када идете сами у непознато, али је важно, истиче наша саговорница, да се стално превладава и рационализује у разуман опрез, уколико желимо да без траума и опуштено уживамо у путовањима и сусретима са далеким предјелима и људима.

На путовањима је, додаје Радојичићева, било и непријатних ситуација попут покушаја пљачке на Бајкалском језеру или сусрета са кинеским фармером који је почео да јој руши шатор јер је мислио да му је дошљакиња на бициклу направила штету на усјевима.

- На путовањима сам зато веома опрезна. Гледам да кампујем близу неког насеља гдје је доста свједока или у потпуној дивљини јер тамо нема опасности. Ако ми се нешто не допада, не остајем ту, не користим свјетло ако не морам, не радим ништа што би привукло нечију пажњу. Не зато што сматрам да су свуда око мене неки зли људи који желе да ми науде него што су људи по природи радознали, а њихова радозналост може да доведе до свакојаких ситуација - истиче Радојичићева.

То је само дио прича са путовања које је Радојичићева подијелила са требињском публиком.

- Радосна сам због првог сусрета са Требињем, за које сам се увјерила да је заиста “град са душом”, мјесто високих и лијепих, љубазних и господствених људи, град у чију сам се камену архитектуру и пејсаже заљубила већ на први поглед - рекла је Радојичићева.

Комични моменти

Међу авантурама је, каже Снежана Радојичић, било и оних помало комичних када су мјештани једног села у Камбоџи, у које се због невремена склонила, из неког разлога схватили да је њихова дужност да чувају своју гошћу.

- Они су организовали ноћне страже око њеног шатора, а њихов наум уз капљицу више претворио се у фешту на отвореном, из које се требало на деликатан начин извући, да се домаћини не осјете увријеђеним - испричала је Снежана кроз смијех.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.