ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (37): Потписан мировни документ

ФЕЉТОН: Деведесете - извод из ратног дневника (37): Потписан мировни документ 26.01.2018 18:00 | Славиша Сабљић

Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Није ваљда да ћу крити да сам био у рату. Да сам и патио и саосјећао са српским борцима јунацима рата, онима који су и најзаслужнији за ово мало, а заправо велико, што данас имамо

14. децембар 1995.

Догодио се Париз. Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписали мировни документ који је, тек парафиран, и први пут овјерен у америчкој бази "Рајт Петерсон" код Дејтона. Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле.

Зашто је толико момака изгинуло? Зашто је толико кућа порушено? Ко ће бринути о стотинама хиљада људи протјераних са родних огњишта? Са своје дједовине. Зашто рат нисмо завршили сами много година прије и Дејтона и Париза? Шта је српски народ имао за циљ? Плашим се да га нисмо ни имали! Зашто су нам браћа преко Дрине окретала леђа и остављала на вјетрометини живота и смрти?

Није ваљда да ћу крити да сам био у рату. Да сам и патио и саосјећао са српским борцима јунацима рата, онима који су и најзаслужнији за ово мало, а заправо велико, што данас имамо.

Данас имам времена на претек. Јер ни на шта друго и не мислим осим на оно што је било за злих времена деведесетих.

Падоше ми данас на памет Момчило Крајишник и Никола Кољевић који су дошли у Дрвар да мире четнике и партизане. Сјетих се и оног чупавог српског борца са кокардом на шубари којег је Ратко Младић послао да се обрије  и обуче како то пеес захтијева.

Сјетих се и многих немилих сцена приликом сусрета општинских руководилаца и Титових официра. Непрестано сам уз чињеницу да су на власти били они који су некако између редака, поштовали четнике, а у војсци партизани. Непрестано мислим о овом усуду који нас, на срећу, за посљедњег рата није скупо коштао.

Присјетих се и оних силних милиона марака које су шверцери стекли на муци народа. Падоше ми данас на памет и Јован Рашковић и Душан Зелембаба и они балвани , "Код два бора". На ум ми паде и она рампа на Дрини коју су, када нам је било најтеже, спустили наш велики брат са Дедиња и она његова роспија.

Али, одох на лозу код Милутина. Одох да потражим некога ко је заборавио сјећати се.

29. децембар 1995.

Сам сам у Прес-центру Првог крајишког корпуса Војске РС у Бањалуци. Уносим у рачунар посљедње реченице приче коју сам почео писати прије мјесец. Приче врло симболичног назива - "Завршни печат".

А у том "Завршном печату" је и подсјећање на дане када сам служио кадровски рок Титове војске. Наиме, за једног од логоровања, старјешине су ме прогласиле за најбољег војника. Послије тога сам за награду добио да у логору сваке ноћи и зоре, дижем и спуштам заставу. Ону тробојку са петокраком у средини. Срећи мојој није било краја. Нико већи од мене тада није био без обзира што сам увијек лијегао сат касније и устајао сат времена прије других. Све сам то жртвовао и радовао се као мало ко. А данас? Нема ни те земље ни Титове војске ни заставе којој сам се клањао.

А ја? Остао сам без Зриле, Гњаје, Зоље, Мачка, Совиља, браће Мандић, Џасмина Бимбе, Келеча, Брање, Раћете, Жиже, Веље, Мирћина, Зорана, Здравка, Бубија, Данила, Аце, Ноне, Бастија, Здене те још безброј мојих другара којих више нема. Нема ништа из рата од оног због чега је вриједјело живјети. Заправо има.

Имамо данас своју државу. Малу, али велику Републику Српску. Па није ли тако, чељади моја? (Крај)



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица