ФЕЉТОН: ДЕВЕДЕСЕТЕ - извод из ратног дневника (34): Крајина на кољенима

ФЕЉТОН: ДЕВЕДЕСЕТЕ - извод из ратног дневника (34): Крајина на кољенима 23.01.2018 18:00 | Славиша Сабљић

9. октобар 1995.

Ово је ваљда десети пут у посљедњих годину како срећем Радована Караџића. У штабу смо Петнаесте бихаћке бригаде у Кевљанима... Предсједник понавља исту причу. А ја? Ја га убјеђујем да је десетак километара наше линије напуштено те да на том потезу нема ниједног нашег војника.

Убјеђујем га да ће муслимани предвођени Атифом Дудаковићем управо туда, односно из правца Дабра ући у Сански Мост. Јер, ту је најтање. Ту је празан простор између положаја Прве дрварске и Петнаесте бихаћке бригаде. Караџић ми не вјерује иако сам јутрос управо туда пролазио и успут видио само један леш муслиманског војника. Караџићу су, вјероватно, нешто друго рекли. Али његова се пика...

17. октобар 1995.

Није, ваљда, историја само оно што се догодило некад давно и мало мање давно. Или, можда боље рећи да то тако не мора бити... Јер... Историја ће, и то веома брзо, бити и оно што се на просторима западног дијела Републике Српске дешавало у само четири посљедња мјесеца... Тада су, наиме, војске из хрватско-муслиманске федерације, односно коалиције, те бојовници из јединица војске Фрање Туђмана, уз помоћ НАТО-а и Снага за брза дејства, окупирале Грахово и Гламоч у јулу, Дрвар, Шипово, Јајце, Србобран, Српски Бихаћ, Петровац, Кључ и Крупу на Уни у септембру, те Мркоњић Град и Сански Мост у октобру.

У избјеглиштво је послије овог зла кренуло око двије стотине хиљада људи из градова и мјеста која су вијековима била насељена и то у великој већини само Србима, дакле православним хришћанима. Тако је у Дрвару било само двадесетак муслимана и Хрвата, али без иједне њихове катастарске честице... У Грахову мало, али само мало више Хрвата и муслимана... У Шипову, опет мало више неголи у Грахову... И тако редом.

Није ни потребно набрајати када је то многима било јасно и у Титовој Југославији... Гасили су се у протекла четири мјесеца димови на огњиштима српских православних домаћинстава. А са њима и част и достојанство оних који су ту вијековима живјели...

18. октобар 1995.

Радован Караџић у Бањалуци разговара са новинарима. Преносим дио текста који сам послао и "Ројтерсу".

- Надам се да америчка иницијатива за мир није фарса, поготово не са овако крвавим посљедицама. И ми смо у пуној мјери кооперативни у том погледу, без обзира на то што је на нас извршена агресија. Ми резултате те агресије нећемо признати као ни стање послије 8. септембра када смо прихватили женевски папир којим је означен повратак Републике Српске у мировни процес...

Ми прихватамо примирје, али под условом да нам се врате територије које су муслиманско-хрватске снаге освојиле послије 8. септембра... Ако је међународној заједници, а посебно Американцима, стало да јој се вјерује, она мора присилити Хрватску да стане и да се повуче на линије од прије агресије... Ми се, наравно, не ослањамо на међународну заједницу већ на властите снаге. Међународна заједница, која сада пријети свим странама у сукобу, а Србима посебно, мора, због свог кредибилитета, да испуни своје обавезе...

Ми се молимо за мир од почетка рата. Залажемо се за дефинитивно, прије и изнад свега, политичко рјешење послије кога ће Балкан бити слободан - рекао је окупљеним новинарима на конференцији у Бањалуци предсједник Републике Српске Радован Караџић.

Сутра: Клинтон тражи појачање за рат



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица