Заљубљеност у зрелим годинама: Како људи доживљавају љубав послије 50.

Agencije
Заљубљеност у зрелим годинама: Како људи доживљавају љубав послије 50.

ЧЕСТО кажемо да љубав не може да се планира и да не подлеже правилима. Некима се она догоди када помисле да је немогуће да поново заволе - у зрелим годинама, након што су већ искусили и лепоту и горчину живота. Како људи доживљавају љубав после 50, имају ли храброст и снаге да некога поново пусте у свој свет и мењају свакодневне навике?

Психолог и психотерапеут Станислава Попов наглашава да се код нас после 50. људи теже упуштају у емотивне везе, не због немогућности да пожеле или доживе љубав, већ због стереотипа да то није у складу са њиховим годинама. Значи ли то да "тапију" на љубав имају само млади и да није "пристојно" волети у познијем добу?

- Потреба за љубављу и блискошћу није резервисана само за младе, она траје колико и животни век, само је питање да ли је потискујемо или је живимо "пуним плућима" - истиче за "Живот плус" Станислава Попов. - Мада од особе са животним искуством не очекујемо да се заљуби до те мере да преувеличава позитивне особине партнера а не види оне негативне, то је, ипак, могуће. Не треба изједначавати заљубљеност и љубав, па је исправније да се каже да је и једно и друго могуће и након 50. У емоционалном контексту, доживљај љубави је пријатно искуство и нема разлога да мислимо да се много разликује од љубави у млађим годинама. Оно што може бити другачије је боље познавање сопствених потреба, као и израженија свест о важности поштовања жеља друге особе, што може да утиче на зрелији љубавни однос.


Какви су им приоритети и чиме се људи руководе приликом избора партнера?

- Приоритети зависе од ранијег животног искуства али и од личности. Неко акценат ставља на поверење и блискост, могућност заједничког живота, неко на квалитетно време које понекад може да проведе са партнером, на његову помоћ и подршку. Или на сексуално задовољство, физички изглед... Можда средовечни људи имају већу свест о томе шта им је важно у партнерском односу и које су им границе, али и овде су могући погрешни компромиси. Оправдано је очекивати да ће иста особа у различитом животном добу имати другачије критеријуме за избор партнера. Одрасле особе често боље познају себе и јасније им је шта желе, па доносе зрелије одлуке у том погледу. Али период око 50. године је доба у којем се може појавити такозвана криза средњих година. Она се код мушкараца може испољити у потрази за знатно млађом партнерком и прељубничким, односно ванбрачним односима са једном или више особа истовремено. Код жена је то време менопаузе које оне различито психолошки доживљавају, али утицај физиолошке промене може (али не мора) бити значајан за њихову сексуалност и осећај сопствене привлачности. Поменуте кризе не треба схватати као правило, већ као могућу појаву у средовечном добу.


Да ли теже пристају на компромисе?

- Када људи у тим годинама улазе у партнерске односе обично су већ остварене личности, често са браком и потомством иза себе. У емотивну везу се не улази због притиска да се заснује породица или да жена не остане неудата. У оваквим случајевима људи теже пристају на компромисе јер немају потребу за тим. Компромисе праве особе које страхују од самоће и због уверења да је једино живот са неким вредан живљења, што је прилично апсолутистички, а мотив за останак у емотивној вези често самодеструктиван. На компромисе пристају и они који у партнерске односе не улазе из аутентичне жеље и љубави, већ су мотиви друге природе.

Које су предности оваквих веза?

- Основна предност је оно што квалитетан партнерски однос доноси свим паровима, па и старијим. То су задовољене потребе за присношћу, еротско задовољство, емоционална размена, узајамна брига, доживљај сопствене привлачности и "ексклузивности" у нечијом животу, међусобна оданост и поверење, што су важне компоненте психолошког благостања. Истраживања у психологији говоре о бољем здрављу и чак дужем животном веку код средновечне и старе популације у партнерском односу. Ове резултате не треба схватати тако једноставно, јер се такође односе на развијеност социјалне мреже, доживљај сврхе сопственог живота, као и осећај неусамљености у ширем контексту.


Какве су шансе да такве везе опстану и да ли постоји страх од евентуалног неуспеха?

- Емотивни односи мотивисани зрелом љубављу и присношћу, у којим партнери поштују међусобне потребе, компатибилни су у организацији живота са заједничким вредности и циљевима, имају велику шансу да опстану, као и сваки такав однос у ранијем животном добу. Али није довољна само емоција, већ и когнитивна одлука да то потраје. Страх да ли ће опстати зависи и од квалитета односа, критеријума који се узимају у обзир у избору партнера, ранијег љубавног искуства, као и од самопоштовања и поверења у личне квалитете.

Да ли се плаше осуде средине и ближњих?

- Када особе старије од 50 година траже психолошки савет због уласка у емотивну везу, то је чешће због страха од осуде средине и сопствене деце, него због доживљаја односа као неадекватног. Као да им треба нека врста дозволе да се упусте у то. Њихова забринутост због осуде није без основа јер средина, нарочито она примитивнија, такве везе види као неадекватне у моралном и емоционалном контексту. Одрасла деца могу исказивати посесивност и сматрати нову везу родитеља неком врстом издаје породице и другог родитеља, чак и ако је он преминуо. Љубавни односи у старијем добу, нарочито након шездесете, могу да се третирају као нешто нечисто и перверзно што каља породично и лично име, а заправо је неадекватно и патогено, и више штети него што користи породичним односима.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана