На Светог Луку не ваља бити нервозан, a женска дјеца имају посебан задатак
Српска православна црква и њени вјерници у четвртак обиљежавају Светог Луку, у народу познат као Лучиндан. Лука је један од четворице јеванђелиста и писац је Јеванђеља по Луки и Дјела апостолских.
У нашем се народу култ Светом апостолу и јеванђелисти Луки нарочито учврстио за вријеме владавине деспота Ђурђа Бранковића, који је приликом турских освајања премјестио његове мошти у своју цркву Светог Успења у Смедереву.
Вјерници га славе као исцјелитеља и поштује се као заштитник медицине и фармације, болница и апотека, љекара, фармацеута и болесника. Ових дана се обично говори: „Иде Лука – ето вука“ или „Свети Лука – снијег до кука“, најављујући зиму и снијегове.
Обичаји и вјеровања за Лучиндан
У нашем се народу култ Светом апостолу и јеванђелисти Луки нарочито учврстио за вријеме владавине деспота Ђурђа Бранковића, који је приликом турских освајања премјестио његове мошти у своју цркву Светог Успења у Смедереву, гдје су се налазиле све док нису пренесене у Купиново у Срему, а послије тога им се губи сваки траг. У Срба се овај празник најчешће назива Лучиндан и он је у народном календару од изузетног значаја, будући да се сматра диобним даном између јесени и зиме.
У вези са овим даном постоји изрека, која је била дио традиционалне народне пјесме: „Свети Лука – снијег до кука“.
Свети апостол и јеванђелиста Лука празнује се прије свега због здравља и благостања, а понегдје се усталио и као такозвани празник од вукова, па су домаћини везивали врпце око тора, не би ли чељусти вукова остале неисукане да не могу клати овце.
Лучиндан је један од празника када су се традиционално организовале такозване овновске свадбе, које су биле распрострањене широм Србије, а у различитим крајевима везују се за различите празнике. Наиме, домаћини би овнове раздвајали од оваца неколико седмица прије Лучиндана, а на сам тај дан организовани су салаши или гозбе, на којима су се уз богату трпезу овнови и овце поново спајали. Обичај је био да женска дјеца узјашу овнове прије него што их домаћин пусти међу овце како би било што више женских јагањаца.
Лучиндан се сматра једним од већих народних празника, а такође је и запрешни дан, те се на овај празник према народном вјеровању строго бранило обављање било каквих послова.
Лучиндан је породична слава многих породица, светковина у појединим насељима, односно завјетина, а празновала се и као еснафска слава разних занатлија који су за свог заштитника узели Светог Луку. Међу њима су касапи, ћевабџије и кобасичари. Светог Луку као своју славу прослављају и ватрогасци, припадници добровољног ватрогасног друштва у Земуну.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.