Зашто не можемо сами себе да голицамо, неуролози покушавају да докуче

Унутар једне берлинске неуролошке лабораторије субјекат А је сједио на столици са подигнутим рукама и без чарапа на ногама. Иза субјекта А, крио се субјект Б, који је имао директан приступ његовим табанима. У једном тренутку субјект Б је добио задатак да из све снаге заголица субјекта А.

Како би забиљежили овај тренутак, ГоПро камера је била уперена у лице и тијело субјекта А. Још једна се налазила испред његових ногу. У близини је висио микрофон. Као што се и очекивало, субјект А није могао да се уздржи а да се не засмије.

Ова чињеница је управо оно што је привукло вођу истраживачког тима Универзитета Хумболт, Михаела Брехта, да се посвети неурологији голицања и игре. Можда дјелује забавно, али је такође дубоко тајновито – и недовољно проучавано.

„На крају крајева, истраживања мозга и понашања обично су окренута ка суморним темама, као што су депресија, бол и страх. Али, мислим да постоје и дубље предрасуде према игри – то је као нешто за дјецу“, додаје Брехт.

Само неки сисари умију да се смију

Преовлађујуће теорије сматрају да је смијех друштвено понашање које испољавају одређене групе сисара. То је начин разоружавања других, ублажавања друштвених тензија и начин повезивања. Шимпанзе то раде. Пси и делфини такође. Пацови су уобичајени субјекти у студијама о голицању. Али постоји много неистражених тајни о голицању, било међу пацовима или људима. Највећа од свих је: Зашто не можемо сами себе да заголицамо.

„Ако читате старе Грке, Аристотел се бавио овом темом. Такође Сократ, Галилео Галилеј и Френсис Бејкон“, каже Константина Килтени, неуролог когнитивних процеса која се бави проучавањем додира и голицања на шведском Институту Каролинска, која није била укључена у Брехтову студију. Не знамо зашто неки додир може бити голицљив, нити шта се дешава у мозгу. Не знамо зашто су неки људи – или неки дијелови тела – голицљивији од других. „Ова питања су веома стара“, додаје Килтени, „и послије скоро двије хиљаде година, још увијек немамо одговор“.

Како измјерити степен осјетљивости на голицање

Дио проблема је у томе што је тешко прикупити објективне параметре о томе како људи реагују на голицање и повезати их са уоченом осјетљивошћу. Зато је Брехтов тим окупио 12 људи у студији која је – иако са скромним узорком – предвиђена да проучи овај феномен коришћењем камера и микрофона. Снимци које је његов тим сакупио требало је да им помогну да истраже шта се дешава када се људи међусобно голицају, а шта се дешава када сами себе голицају.

Голицање је, каже Брехт, „веома чудна врста додира и реакција на додир“. Фасциниран је колико су ова сложена понашања фундаментална. У раду из 1897. под називом Психологија голицања, смијеха и стрипа, аутори су примијетили да сви људи генерално имају исте шкакљиве тачке. Стопала су најосјетљивија, слиједе пазуси, врат и брада. Инстинктивно се голицамо и играмо као дјеца, и иако дио те склоности ка игри нестаје са годинама, увијек разумијемо овај мистериозни језик.

Брехт вјерује да је то облик друштвеног сигнализирања у контексту борбе у игри: „Својим кикотом шаљете поруку да прихватате додиривање, у ситуацијама када би било неприкладно додирнути“. (Ваши сигнали смијеха могу доћи чак и прије додира. Замислите дијете које ће родитељ заголицати: „Оно се враголасто кикоће и прије него што га додирнемо.“)

Како је текло истраживање

У првој фази нове студије, сваки субјект је сниман. Претходне студије су утврдиле да голицање зависи од расположења – анксиозност и непознати људи га потискују као мокро ћебе. Пошто би учесници морали да се смјењују у голицању, Брехтов тим се побринуо да се сваки пар унапријед познаје и да се осјећа пријатно – али је свака особа и даље била изненађена стварним нападом голицања.

Онај који голица се увијек крио иза свог партнера и гледао у екран на коме су се насумично појављивали дијелови тијела које је требало да заголица. Врат, пазух, бочна страна трупа, плантарно стопало, круна главе – свако мјесто је добило пет брзих додира.

Прво запажање: изрази лица и дисање особе промијенили су се за око 300 милисекунди у голицање. Затим, на око 500 милисекунди, долази до вокализације – изненађујуће касно. (Уобичајено вријеме гласовне реакције на додир је око 320 милисекунди.) Тим сумња да смијех траје дуже јер захтијева компликованију емоционалну обраду.

Испитаници су такође оцијенили колико је сваки додир био голицав. Круна главе обично није шкакљива, па је служила као контрола шта се дешава када некога голицате на мјесту које не реагује. Волонтери су се гласно смијали послије око 70 одсто додира, а што су интензивније осјећали голицање, смијали су се гласније и гласније. У ствари, звук њиховог смијеха био је мјера која је најбоље корелирала са њиховим субјективним оцјенама интензитета сваког голицања.

У сљедећој фази експеримента, голицачи су радили исту ствар, док су њихови партнери истовремено голицали сами себе – било на истом мјесту на супротној страни тијела, одмах поред, или су се претварали да се голицају, али без додиривања коже.

Самоголицање не производи реакцију

Очекивано, самоголицање је прошло без икаквих реакција. Али тим је уочио нешто чудно – самоголицање је учинило да голицање друге особе буде мање интензивно. У просеку, појава шкакљања опала је за 25 процената и одложена је на скоро 700 милисекунди када се су се сами голицали на истој страни као и партнер. „То је било изненађење за нас“, каже Брехт. „Али то је врло јасно документовано.“

Зашто би ово могло бити? Враћамо се на питање зашто не можемо сами себе да голицамо. Водећа теорија сматра да голицање изазива смијех захваљујући грешци у предвиђању мозга. Непредвидив додир га збуњује, доводећи га у мини помаму. Самододир је увијек предвидљив, па изостаје реакција.

Али Брехт мисли да се заправо не ради о предвиђању. Умјесто тога, он претпоставља да док особа додирује себе, мозак шаље поруку тијелу која инхибира осјетљивост на додир. „Мислимо да оно што се дешава јесте да мозак има трик да зна: чим додирнете себе, он не реагује“. Да није тако, ми би смо се сваки пут када се почешемо испод пазуха или додирнемо ножне прсте, непрекидно смијали.

Мозак не реагује на надражаје које сами производимо

Ово има смисла, сматра Софи Скот, неуролог когнитивних способности са Универзитетског колеџа у Лондону, која није била укључена у овај рад, јер наш мозак учи да одбија сензорне перцепције које изазивају наши поступци.

У ствари, додаје Скот, исти ефекат затамњења се дешава и са слухом. Када говоримо, дијелови мозга који слушају су потиснути. Зато, „Људи веома лоше процјењују колико гласно говоре“. Дакле, ако мозак инхибира реакције на додир док се сами голицамо, то би такође инхибирало реакције на голицање од стране неког другог.

Скот додаје да је додир такође потцијењен. Емпатија и наклоност се много јасније изражавају додиром него изразом лица или ријечима. „Ако сте са пријатељем који је веома узнемирен, можете да му кажете: 'Заиста ми је жао', или бисте могли да их загрлите. Тај додир, таква врста умирења је, претпостављам, много дјелотворнија“.

Брехтов тим планира да настави да распакује неурологију која стоји у позадини разиграности у будућим студијама. Стручњаци су теоретизирали да ниво осјетљивости на голицање одражава колико смо склони раздраганом понашању. Иако се ово чини као тачна претпоставка када су у питању друге животиње, када су људи у питању, изгледа да је ипак дискутабилно, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.