Сријемуш - лијек и храна из дивљине

Сријемуш је биљка која је од давнина позната. То потврђују чести остаци дивљег лука нађени у старим насељима подно Алпа, а сријемуш употребљавао још прије 5.000 година као зачин, али и у љековите сврхе.

Назив сријемуши долази од латинског имена за медвједа - Урсус. У народу сријемуш се различито назива. Неки од назива који се срећу су сријемуш, сремуш(а), медвјеђи лук, дивљи лук, цријемуша, цремуш, скрембош и сријемуж(а).

У народу живи вјеровање да је сријемуш прва биљка која расте након прољећа, па отуда и народски назив медвјеђи лук. Вјеровање је дошло од прича да је сријемуш прва биљка коју медвјед поједе када се пробуди из зимског сна, те на тај начин избацује токсине из организма.

Сријемуш је самоникла, вишегодишња, зељаста биљка. У вријеме цвјетања нарасте између 20 и 50 центиметара. Луковица, дио сријемуша који расте испод земље, је усправан, танак, обавијен бијелим и жутим листићима и може да нарасте од два до пет центиметара.

Из луковице израстају два или три дугуљаста, оштра, јако зелена листа. Стабљика сријемуша је на пресјеку троугласта или чак округла.

Цвијет сријемуша је бијеле боје скупљен у вишецвјетне, штитолике цвасти које су у почетку обавијене опнастим омотачем. Након што опнасти омотач нестане настају плодови у облику чахуре са троугластим, црвеним сјеменима.

Расте у умјереној климатској зони Европе, а мирисом неодољиво подсјећа на бијели лук. На нашим просторима сријемуш расте у влажним, сјеновитим листопадним шумама, поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, гдје прекрива велике површине. Расте од равничарских предјела па све до 1.900 метара надморске висине.

Када је ријеч о љековитим својствима сријемуша, његова благотворност показала се добром у смиривању дигестивног тракта, чишћења крви, а помаже код хроничних кожних обољења. Благотворан је и код чишћења јетре, цријева, желуца и крви.

За употребу у народној медицини прикупљају се и користе свјежи надземни дијелови биљке, који се сакупља у прољеће, прије него што биљка процвјета, и свјежа луковица која се вади у јесен.

Што се исхране тиче, ова биљка из дивљине скоро цијела се користи у исхрани – листови, луковица, а понекад и сјеме. Користи се као додатак салатама, умацима, јелима с месом, а може да се једе и сама, као салата. Важно је да се у исхрани користи искључиво свјежа зато што сушењем губи свој карактеристични мирис и укус.

Листове сријемуша потребно је прикупљати док су млади, будући да су непријатно љути уколико су стари. Луковица сријемуша може се чувати на хладном неколико дана.

Сријемуш је потребно брати пажљиво, јер њени листови личе на отровне врсте биљака - ђурђевак и мразовац.

Песто

За песто од сријемуша потребне су око двије велике шаке сријемуша, једна везица першуна, љута паприка, 2дл хладно цијеђеног маслиновог уља по потреби, сок од једног лимуна, со и бибер по жељи. Састојке ставити у блендер, а након блендања додавати маслиново уље док смјеса не добије жељену густину. Песто смјестити у стаклене тегле.

Намаз

Сријемуш је могуће користити и за прављење брзог намаза са сиром. За намаз је потребно: око 25 грама сријемуша, 100 грама крем сира, 150 грама милерама, мало лимуновог сока, те соли, бибера по жељи и мало маслиновог уља. Сријемуш је потребно исмиксати у блендеру са сољу и маслиновим уљем. Смјеси треба додати сир, милерам, лимунов сок, уље и зачине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.