Начин на који ходате открива да ли патите од анксиозности- потврдили научници

ГС
Foto: Илустрација

Учесници истраживања су замољени да прођу стандардни тест расположења, поред којег су морали да ходају два минута дуж закривљене стазе носец́и девет сензора мобилности.

Ново научно истраживање показало је да млади људи са анксиозношћу имају тенденцију да ходају на начин који подсјећа на старије људе, нудећи потенцијално вредан дијагностички алат који би могао да помогне у будућем лијечењу менталних болести.

Није битан ваш баланс, већ ваш ход

Чињеница да се анксиозност може јавити у људским покретима вјероватно је позната од када човјечанство има концепт овог стања. Многи људи чак дијагностикују ментално здравље својих љубимаца праћењем њиховог кретања. Поуздана техника која може да игра улогу у психолошким процјенама и третманима је друга ствар, а то је оно што је група студената првобитно тражила на Универзитету Кларксон. Према писању листа, претходне студије су откриле обрасце у ходу људи који су пријавили осјећај анксиозности.

"Сврха ове студије била је да идентификује појединце који су открили да се осјећају анксиозно користећи комбинацију хода и лоше равнотеже", пишу аутори, извјештава "IFL Science".

Морали су да ходају два минута дуж закривљене стазе преко чврстог и сунђерастог тла, носећи девет сензора мобилности.

Сензори су пружили обиље информација о кретању испитаника. Најкорисније од ових карактеристика у предвиђању анксиозности је да је све повезано са ходом људи, а не са тестом равнотеже. Ово је укључивало углове под којима су се анксиозни људи окретали и правили покрете од врата до стране, од оних људи који су се осјећали самопоуздано и ментално јако.

Мождани удар укључује неколико фактора 

Комбиновање низа мјера омогућило је ауторима да са 75 одсто прецизности предвиде ко од испитаника пати од анксиозности. Иако је већина учесника била млада и релативно физички здрава, њихови покрети су личили на покрете старијих који се плаше пада у ходу.

То је довело до потешкоћа у окретању и сталном окретању с једне стране на другу у потрази за пријетњама. Такве мјере тестирања могу изгледати сувишне - за разлику од кућним љубимаца, људи се једноставно могу питати да ли се осјећају анксиозно.

Међутим, примјећује да на самопријављивање "могу да утучу култура појединца и родне разлике". Посебно, стигма према менталним болестима спријечава многе људе да траже лијечење када је вјероватно да ће имати користи.

Као и код депресије, лако читљиве објективне мјере за анксиозност могу бити трансформативне за многе појединце. Ако би, као што је вјероватно, широка примјена ових мјера смањила стигму, то би такође могло имати дубоке друштвене ефекте. Постигнута прецизност могла би бити недовољна да посматрања ходања постану стандардни тест анксиозности.

Заиста, ово представља импресиван први покушај са 88 учесника, а чланови тима покушавају да га надограде већим узорцима, преноси Б92.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана