Њемачка научнофантастична драмска серија “Тмина” почетак у крају

Миланка Митрић
Њемачка научнофантастична драмска серија “Тмина” почетак у крају

Када бисмо отишли у прошлост и промијенили вријеме да садашњост учинимо бољом, створили бисмо процјеп у свемиру, нове димензије те избрисали људе и тренутке.

Приказ свијета у којем човјек покушава да заузда вријеме и промијени неизбјежно и предодређено, вођен личним жељама, патњом и растрзаношћу у добру и злу, које сами стварамо, уткан је у њемачку научнофантастичну драмску серију “Dark” (“Тмина” или “Мрак”). То је остварење које приказује причу о животима неколико породица у измишљеном њемачком граду Винден, поигравајући се временом, мотивима раја и пакла, говори о слободи, изборима, љубави, патњама малог човјека у великом времену које покушава да укроти, а вријеме је њега већ одавно укротило. Повезаност породица Нилсен, Канвалд, Доплер и Тидеман у фокусу је приче која се протеже у два вијека и неколико циклуса. Они упознају начин функционисања времена, сусрећу се са млађим и старијим верзијама себе и других закључујући да вријеме око њих није линеарно. Руше границе, жртвују друге и жртвују се за друге, завлаче у испразност чинећи исте грешке. Прича започиње самоубиством Михаела Канвалда 21. јуна 2019. године. Након тога клупко времена почиње да се мрси и размотава.

“Тмина” је предивно написана, режирана, монтирана, музика одлично прати радњу, а глумачка постава је беспријекорна, што серију чини једном од најквалитетнијих и најбољих прича икад створених за телевизију.

О самој серији, која је завршена 27. јуна, поразговарали смо са сценским дизајнером, театрологом, филмским и ТВ критичарем Моником Поњавић, која се за “Глас Српске” осврнула на њен квалитет, глумце, теме и мотиве.

Према ријечима Поњавићеве, успјешност ове хаотичне и складне цјелине лежи у писању и квалитету сценарија и начина на који је текао процес стварања текста. “Тмина” је једна од серија које су представници добрих и паметних завршетака, јасно дефинисаних. Унапријед се знало да постоје три свијета, од којих је само један оригинални и онај у којем је све почело.

- Знало се и да ће публика пратити један од исхода тог свијета. Једноставна, али ефектна премиса и концепт који је ауторима дозволио поигравање са редослиједом причања приче - почетак је крај, крај је почетак. То је могуће само онда када имаш потпуну слободу, када знаш шта је почетак и шта је крај. Све остало су детаљи који се накнадно брусе и граде - навела је Поњавићева за “Глас Српске”.

“Тмина”, како она наводи, црпи инспирацију из бројних других дјела популарне културе, прије свега из “Твин Пикса”.

- Као и “Твин Пикс”, који је нешто најоригиналније што смо могли гледати у посљедњих двадесет година, “Тмина” је успјела да буде и остане своја, јединствена иако користи елементе других дјела. Своју причу прича кроз неколико времена из перспективе истих ликова различитог доба. Никада до сада нисам видјела тако добар избор глумаца чије младе, средње и старије верзије подсјећају једне на друге као да је ријеч о истој особи и серији која је снимана више од пет деценија, а не три године. Сви глумци су беспријекорни, сценски дизајн (костим и сценографија) је довео до тога да пловимо кроз времена и просторе. Шминка и све сценско на крају крајева, је довело до тога да смо у сваком тренутку без сумње знали гдје се налазимо, које вријеме је у питању, који свијет - додаје она.

Путовање кроз вријеме, предодређеност, понављање, идеја раја и пакла су устаљени мотиви и окидачи инспирације у умјетности, а према њеним ријечима, у овој серији то није толико другачије приказано, јер у свему постоји нека врста рециклаже већ виђених идеја.

- Оно што је мени било интересантно јесте начин на који су аутори исказали свој став - поставком три главна лика: Јонаса, Марте и Клаудије (уз, наравно, све пратеће ликове). Пакао и рај, као концепт, зависе искључиво од личних убјеђења, мотивације и доживљаја свијета ових ликова. За Јонаса пакао је проживљавати исте догађаје и патњу у бесконачност, због чега је његово виђење раја ослобођење од тог свијета у лимбу и смрт која долази као врло извјесна слобода. За Марту је пакао живот без сина, због чега се живот у лимбу мора наставити - наглашава она.

Како наводи, сви ликови су вођени сличним, чак можда и истим мотивацијама.

- Ријеч је, што је изненађујуће за једну значајно протестантску земљу која уз то слови за хладну нацију, о породици и љубави према ближњем, због чега су сви они бескомпромисно спремни на страшне жртве и још страшнија дјела. Иако серија инсистира на детерминизму и на неприродности коју путовање кроз вријеме, као концепт, носи са собом, поготово када слабостима човјека даш толику моћ, крај у фокус ставља слободу воље. Ријеч је о оптимистичном ставу, ипак - објашњава она.

Серија је до краја успјела да исприча оно што је било очекивано и дала одговоре на питања на која је требало да одговори.

- Сви одговори, сви важни одговори, они који се тичу приче, су добијени. Знамо шта је почетак петље. Знамо на који начин се петља може прекинути. Знамо мотиве ликова. Знамо ко је с ким у роду и ко је на који начин повезан до те мјере да сада знамо да је Регинин отац Бернд, а не Тронте, на којег смо сви сумњали. Ишло се до таквих детаља иако то суштински није било толико важно за причу, генерално. Знамо шта је Адам радио све ове године, шта Ева, а шта Клаудија и шта је исход свих њених напора, да не откривам превише за оне који нису гледали. Све је ту, ако сте помно пратили. Ако није ту, онда за причу није ни било важно. Толико је то једноставно - наглашава Поњавићева.

Серију “Тмина” можемо назвати и феноменом једног времена, јер се појавила, издвојила квалитетом и завела гледаоце својим мистеријама. “Тмину” човјек може (можда и мора) да гледа уз писање биљешки не би ли тако ухватио све године, имена и повезнице међу ликовима и догађајима, те да остане одушевљен и генијалношћу и једноставношћу свега.

Осврћући се на то зашто је свијету била потребна оваква серија, она сматра да је један од разлога разоткривање мистерија које леже у сржи човјека.

- Други је потреба за свјежом причом у овој ери неоригиналности која ће нас покренути на размишљање. Трећи су ликови, они људски ликови, са манама и врлинама, са којима се можемо повезати, кроз које можемо искусити нови свијет и пројектовати личне жеље, страхове и тежње, јер то и јесте суштина било које приче, невезано за то да ли се ради о књижевном дјелу, филму, серији или било којем другом умјетничком дјелу. Ликови који су једног тренутка ту, са којима живимо, а већ другог као да никада нису постојали, иако ћемо их се увијек радо сјећати и враћати им се - појашњава она и додаје да је битна ставка то што је серија њемачке продукције потиснула доминацију америчке културе.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана