Због овог астероида прокључала су мора и тло

У кратком времену збрисани су велики простори површине Земље, а у року од које године на свијету је изумрло око 75 посто биљних и животињских врста. Сви знамо за трагичну судбину диносауруса, од којих су преживјели тек они ријетки који су били у стању преживјети на сјеменкама и еволуирати у данашње птице. До објаве најновијег истраживања о том догађају било је непознато колико је и је ли баш тај удар тог астероида био крив и за масовни помор у океанима диљем свијета или је ипак то била посљедица снажне активности вулкана на подручју гдје је данас Индија током милион година.

Група научника око младог геолога Михаела Ханехана доказала је да је помор и у океанима био директна посљедица удара астероида прије 66 милиона година. И то тако да су океани у рекордном року због киселих киша постали тако кисели да су рибе, биљке, све што је у њима живјело, масовно почели угибати. Удар је био незамисливе силине. Брзином од десетак хиљада километара на час огромни астероид забио се скоро пет километара дубоко у површину Земље. Тло је морало ужасно поскочити, али на тренутак то још није било то. Око једне секунде након удара из кратера је покуљао сам пакао. Стијене и тло су прокључали и сукнули према небу, док је надзвучном брзином ударни вал брисао све пред собом. У тренутку се ослободила енергија равна неколико десетина милијарди нуклеарних бомби бачених на Хирошиму. Из средишта 150 километара кратера који је настао у зрак је сукљао суперужарен материјал, прашина и плинови, хиљаде километара шума уоколо спржене су. Земља је подивљала од потреса, прорадили су вулкани. Атмосфера се испунила облацима и прашином. А тсунами? Био је то мегатсунами који се на обале обрушавао с висине веће од 100 метара, а на средини океана могао је досећи висину чак од 4 и по километра. На планету се спустио тежак сумрак који је потрајао можда и цијелу деценију. Температура је порасла за око 3 степена, биљке су угибале јер нису имале довољно свјетла за фотосинтезу. Кренуло је масовно угибање од глади; гмазови, водоземци, инсекти, живот у мору, све је страдало, преживјели су тек ријетки, најприлагодљивији, углавном најмањи и свијету су требали десеци хиљада година да се почне опорављати. Кључно за размјере једне од највећих катастрофа по живот на Земљи, којим је означен крај геолошког раздобља креде и започео палеоген, јест то да масовно изумирање врста не би било тако темељно да подручје у које је астероид ударио није било тако богато сумпором.

У том случају кише које су се стале слијевати из густог омотача прашине и плинова који је неколико година гушио Земљу, не би биле тако киселе. Је ли та разина киселости могла бити тако гадна по живот да највећим дијелом уништи и живот у морима? За то до сада није било доказа. Доказа не би било још неко вријеме да 2016. године др Хенехана, научног експерта за геохемију Земљине површине, таквог стручњака за палеоклиматолошке процесе да су га себи зграбили и њемачки Хелмхолц Центар Потсдам и Одјел за геологију америчког Јејла. Хенехан је вриједно прионуо обиласку шпиља по планини Геулхемерберг на самом југу Холандије. И тамо је наишао на то, изненађујуће тврд слој сиве глине који је временски потицао из доба непосредно након удара астероида. Колико није био спреман на икакво откриће показује то што није имао нити торбу за узимање узорака, него само мали руксак са храном. Како храну није лијепо бацати, потрпао ју је у џепове, а у руксак је натрпао узорке стијена. И однио у лабораторију на Јејлу.  Још увијек није могао ни сањати шта ће открити. У чланку објављеном у научном магазину ПНАС објашњено је да је у узорцима нашао фосилне љуштурице кредњака, остатке прадавног морског планктона. И то у изненађујуће великим количинама, што је било јако важно зато што је имао довољно материјала за истражити трагове изотопа хемијског елемента бора у њима. А чему све то? Кад је видио резултате, то је било то, било је јасно као дан да се старост овако великих накупина љуштурица планктона савршено поклапа с временом удара астероида у Земљу. Резултати су били такви да су открили онај дио приче који је показао да су океани преко ноћи постали кисели, да су кроз наредних 100, највише 1000 година постали тако кисели да је у њима изумрло застрашујуће много живих врста. Колико је Ханехан био одушевљен открићем и на крају објавом научног рада у ПНАС-у, види се на његовом Твитеру. Из дана у дан нервирао се око климатских промјена, писао што све мисли о Трампу, о Брегзиту, о Џонсону, за којега је рекао да није ни до глежња бившем премијеру Блејру, "минус онај дио с ратовима". Одједном је одушевљено стао објављивати детаље око научног рада, правог научног открића из ПНАС-а.

"Био је то мамутски пројект! Хвала чудесним коауторима истраживања... за сав њихов тежак посао", одушевљено је писао. Али лако за то. "Могли смо склопити дијелове слагалице о узроцима конвергенције угљикових изотопа... Током неколико десетина хиљада година примарна продуктивност у мору била је око 50 посто смањена, што је довело до таложења минерала. Другим ријечима, након 'живог океана' слиједио је 'напола Стренџлов сценарио'", пјеснички је описао. Реферисао се на филмско ремек дјело Станлија Кјубрика "Др Стренџлов: Или како сам научио престати бринути и заволио Бомбу", црну политичку сатиру о нуклеарном рату и уништењу свијета из 1964. године. Ханехан је, дакле, открио и доказао важан и велики дио слагалице о великом уништењу живота и изумирању услијед удара астероида прије 66 милиона година. Само, осим што је прича екстремно драматична и занимљива, кога би то могло занимати данас, осим научнике, оне чији је посао везан уз то и оне који увијек воле нешто научити? Ханехан је, као многи други свјетски стручњаци из природних наука, јако ангажован у драматичној свјетској дебати о начинима избјегавања великог изумирања живота усљед климатских промјена. Трагом расправа и расправа по друштвеним мрежама између њега, људи из његовог тима и њихових колега, наишли смо на закључак да је то што се догодило прије 66 милиона година с експлозијом киселости у океанима, иако екстремни, али итекако могућ резултат до 2100. године због све очигледнијег екстремног раста киселости океана данас. Само што умјесто сумпора океани данас страдавају услијед угљеника из атмосфере, који је тамо доспио из индустријске експлозије човјечанства. А одакле уопште тај, тако велики астероид који је "побио диносаурусе"? Скупина научника објаснила је у чланку у часопису "Астрономија" из 2018. године да је била ријеч о посљедици распада астероида промјера чак око 170 километара у простору између Марса и Јупитера у којега је у неком тренутку ударило нешто тако силовито да га је разбило у 2500 крхотина које и данас јурцају по Сунчевом суставу. Једна од тих крхотина, промјера око 15 километара, права планина, након 15 милиона година ландрања и повлачења и потезања гравитацијских утицаја Јупитера и Марса, нашла се на путањи према Земљи и... то је било то. Да то нешто прије 80 милиона година није темељно разбило онај велики астероид, данас сисари, камоли људи, не би на Земљи били доминантни облик живота, односно на врху еволуцијске љествице. Није притом страдала само Земља. С одређеном вјероватности сматра се да је једна од највећих крхотина тог "праастероида" ударила и у Мјесец, те је тако настао кратер Тајхо, назван по великом данском астроному који је откривао тајне свемира у 16. вијеку.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.