Научници успjели да „оживе” активност у људском оку послије смрти

Када су ћелије стимулисане свјетлошћу, показало се да постмортем мрежњаче емитују специфичне електричне сигнале, познате као бе-таласи. Ови таласи се такође виде у живим мрежњачама и указују на комуникацију између свих слојева макуларних ћелија који нам омогућавају да видимо.

Ово је први пут да су очи преминулог донора реаговале на свјетлост на овај начин.

„Успјели смо да пробудимо фоторецепторске ћелије у људској макули, дијелу мрежњаче одговорном за наш централни вид и нашу способност да видимо фине детаље и боју”, објаснила је биомедицински научник Фатима Абас са Универзитета Јута.

Очи након смрти реаговале на свјетло

У очима које су добијене до пет сати након смрти донора органа, ове ћелије су реаговале на јако свјетло, обојена свјетла, па чак и на веома слабе бљескове свјетлости.

Након смрти, могуће је сачувати неке органе у људском тијелу за трансплантацију. Али након што циркулација престане, централни нервни систем у целини престаје да реагује пребрзо за било какав облик дугорочног опоравка.

Различити региони и различите врсте ћелија имају различите механизме преживљавања, што читаво питање смрти мозга чини много компликованијим. Учење о томе како се одабрана ткива у нервном систему носе са губитком кисеоника могло би нас подучити о опоравку изгубљених можданих функција.

Научници са Универзитета Јејл су 2018. године доспјели на насловне стране када су одржавали свињски мозак у животу чак 36 сати након смрти животиње.

Подвиг је постигнут заустављањем брзе деградације неурона сисара, коришћењем вјештачке крви, грејача и пумпи за обнављање циркулације кисеоника и хранљивих материја.

Слична техника је сада могућа код мишева и људских очију, што је једини екструдирани дио нервног система.

Враћањем оксигенације и неких хранљивих материја у очи донора органа, истраживачи са Универзитета Јута и Scripps Research успјели су да покрену синхрону активност међу неуронима након смрти.

„Успјели смо да натерамо ћелије мрежњаче да комуницирају једна са другом, на начин на који то раде у живом оку да бисмо посредовали у људском виду”, казао је научник Франс Винберг са Универзитета Јута.

У почетку, експерименти су показали да су ћелије мрежњаче наставиле да реагују на свјетлост до пет сати након смрти. Ипак, кључни међућелијски сигнали бе-таласа брзо су нестали, очигледно због губитка кисеоника.

Чак и када је ткиво мрежњаче пажљиво заштићено од недостатка кисеоника, истраживачи нису били у стању да у потпуности обнове робусне бе-таласе, објавио је портал „Сајенс алерт”.

Ипак, неке дефиниције „мождане смрти” захтијевају губитак синхроне активности међу неуронима. Ако се та дефиниција прихвати, онда људске мрежњаче у тренутној студији још нису биле потпуно мртве.

Тај дан је још далеко. Трансплантиране ћелије и дијелови мрежњаче донора би морали некако да буду непримјетно интегрисани у постојеће ретиналне кругове, што је застрашујући изазов са којим научници већ покушавају да се позабаве.

У међувремену, очи донора и животињски модели морати да ураде, а тестирање на б-таласе могло би бити добар начин да се утврди да ли је ретинални трансплантат одржив или не, пренео је РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.